Kako je potonuo Titanik

Jedno je danas sigurno - "Titanik" nije potonuo onako kako je to prikazao reditelj Džejms Kameron u svom filmu "Titanik", niti bilo koja druga od preko 500 televizijskih i bioskopskih ekranizacija i destine hiljada knjiga o potonuću ovog putničkog broda. Nova istraživanja,ponovne analize i otkrivanje nekih podataka koji uopšte nemaju veze sa pomorstvom, bacaju danas potpuno drugačiju sliku na ovaj događaj i otvaraju pitanje:da li je potonuće Titanika bio nesrećan slučaj ili namerna sabotaža?
Pođimo redom.
Zašto je toliko medijske pažnje posvećeno baš ovom brodolomu kada je bilo i većih pomorskih katastrofa?
Na brodu "Lusitanija" je maja 1915. godine poginulo 1200 civila, od kojih preko 120 Amerikanaca. Pažljivim istraživanjem podataka, koji su ostali potpuno zaobiđeni od zvanične istorije, ovaj brod je, takođe , potopljen pod čudnim okolnostima.Danas znamo da je upravo njegovo potapanje izazvalo tako žestoku reakciju javnosti u SAD da su one bile prinuđene da 1917. i formalno da uđu u ratni sukob u Evropi, iako za to nisu imale nikakav interes. Da podsetimo "Lusitanija" je bila američki trgovački brod koji je "tajno" natovaren oružijem uključujući i veliki kalibar, a o čemu kapetan, navodno, nije ništa znao sve dok brod nije isplovio. Zvanična istorija tvrdi da su ga potopili Nemci, torpedom sa podmonice, kada su za to saznali, ali ne objašnjava kako su oni došli do tih podataka i zašto je uopšte oružije stavljeno na civilni brod. To je mnoge revizioniste nateralo da dođu do frapantnog zaključka da je ovaj incident orkestriran upravo sa ciljem da se iritira javnost u SAD i pruži podrška američkom predsedniku Vudro Vilsonu da se uključi u Prvi svetski rat na strani Velike Britanije koja je praktično već bila pred kapitulacijom. Putnici na brodu, oko 1200 civila, od kojih preko 120 Amerikanaca, koji su poginuli bili su samo kolateralna šteta, ali u funkciji interesa onoga ko je u ovo svetskom sukobu profitirao. A najveći profiter Prvog svetskog rata bio je moćni finansijsko bankarski međunarodni kartel koji je kreditirao sve zaraćene strane. Ovaj incidant i dalje zaokuplja pažnju istoričara.
Na putničkom brodu "Empress of Ireland" poginulo je 1000 ljudi, a po mornaričkim arhivima oko 65 000 brodoloma zabeleženo je u poslednjih 400 godina.
Ipak, samo je "Titanik" predstavljan kao simbol najveće pomorske katastrofe. Potonuće "Titanika" je legenda koja živi već skoro čitav vek, iako stvorena na sumnivim "činjenicama".
Na završnoj špici najskuplje holivudske ekranizacije (koja je koštala čak 200 miliona dolara) piše: "Likovi, mesta i događaji u ovom filmu su izmišljeni. Svaka sličnost sa stvarnim dogadjajima ili ličnostima, živim ili mrtvim, sasvim je slučajna".
Dakle, ako je u filmu sve izmišljeno zašto je korišćen veristički rediteljski pristup i imena stvarnih putnika? Zašto je korišćen dokumentarni materijal koji uključuje i originalne snimke olupine "Titanika"? Zašto je toliko pažnje poklonjeno vernoj i skupoj rekonstrukciji čitavog broda, detaljima u enterijeru, u kostimu, pažljivo su kopirani stolnjaci, tanjiri, escajg, jelovnici sa stvarnog Titanika?
Zašto skupi specijalni efekti koji su imali za cilj da prikažu maksimalno veristički sam čin potapanja i dramu koju su putnici doživeli? Najzad, ne reče li sam reditelj Kameron da on i nije pravio film o katastrofi "Titanika", već ljubavni film o dvoje putnika, Kejt i Džeku? Naravno, oni se u stvarnosti verovatno nikada nisu sreli, jer su imena nasumice izabrana sa spiska putnika.
Lik kapetana Edvarda Smita veoma je bledo obrađen. Ako ste gledali film, primetili ste da on čak i nema glavnu ulogu, već se više pojavljuje kao "dekor". Nije li drama tog čoveka bila najveća, daleko veća od nepostojećeg zaljubljenog para Džeka i Kejt?
Najzad, u filmu koji je ipak fikcija, pojavljuju se i neki stvarni putnici koji su igrali izuzetnu ulogu u američkom društvu toga vremena. To su, pre svih, najbogatiji ljudi toga vremena: Džon Džejkob Astor, Benjamin Gugenhajm i Izador (Isa) Straus. Njihovi poslednji trenuci života na "Titaniku" dati su na osnovu podataka koji su preuzeti iz priče u medijima toga vremena, tj. izjava "svedoka", a koja se danas otkriva kao netačna. Zar njihove životne drame nisu bile dovoljno inspirativne da bi bile tretirane glavnim ulogama, već se i oni pojavljuju kao "dekor" u priči o nepostojećem zaljubljenom paru?
Zašto su tako izmešani izmišljeni likovi sa stvarnim, a čitava priča, ipak, bazirana na stvanom događaju?
Film je od snimanja pa do prikazivanja pratila ogromna medijska propaganda. Da li je toliki publicitet slučajno ili namerno skretanje pažnje sa istine?
Pogledajmo neke činjenice do kojih su došli istraživači olupine.
Ostaci "Titanika", koji je potonuo aprila 1912., prvi put su otkriveni 1985. godine kada se čuveni pomorski istraživač Robert Balard spustio na dubinu od 4000 metara i snimio ih. (Balard je prvi je istražio i olupinu "Lusitanije" i otkrio oštećenje od torpeda, ali je zaključio da je brod zapravo potnuo od razorne eksplozije koja se ne može baš povezati sa tim torpedom. I nemačka strana je takođe tvrdila da samo jedan ispaljen torpedo daje putnicima dovoljno vremena da se ukrcaju u čamce za spasavanje. "Lusitanija" je, međutim, potonula za samo 18 minuta, a neki od malobrojnih preživelih putnika su izjavili da je nakon torpedovanja odjeknula jedna još jača eksplozija. Dakle, zvanična verzija o potapanju ""Lusitanije" očigedno je problematična).
Mesto potonuća "Titanika" locirano je na oko 600 kilometara jugoistočno od Njufaundlenda. Ipak, veliki broj delova olupine, posebno delovi korita, nedostajali su, pa se verovalo da se korito prilikom pada na dno raspalo na veliki broj manjih parčadi koji su se razleteli dalje od glavne olupine.
Dugo se mislilo da je brod prepukao na dva dela pri čemu su se odvojili samo pramac i krma, kako je prikazano i u Kameronovom filmu, ali i na brojnim crtežima, navodno po sećanju preživelih.
Međutim, svi brodovi napravljeni u to vreme mogli su nakon havarije i eventualnog odvajanja krme od pramca ostati u delovima da plutaju na vodi dovoljno dugo dok im ne stigne pomoć. Tako su bili konstruisani. Znajući to, mnogi putnici sa "Titanika" su pohrlili ka krmi (jer je oštećenje bilo na pramcu), verujući da ona neće potonuti. U to ih je verovatno uveravao i sam konstruktor broda Tomas Endrijus, koji je bio na brodu. Tako je mislio i sam Džejkob Astor koji je, navodno sa gnušanjem, odbio da se ukrca u prvi čamac za spsavanje koji mu nuđen.
Ali, avgusta 2005. istraživači koje je finansirao "History Channel" otkrili su pola kilometra dalje od krme i pramca delove korita i to dva prilično dobro očuvana dela dužine 12 i 27 metara koji su nekada činili celinu. Na delu korita u neposrednoj blizini kotlarnice uočljivo je bilo veliko oštećenje kao od ekspolozije. Tako je otkriveno da se brod raspao na tri konstrukcione celine. Prvo se odvojilo korito broda, a onda je došlo do razdvajanja krme i pramca. Tako odvojena i oštećena krma bez korita mogla je plutati na vodi najviše pet minuta, a ne 15 do 20 kao što se ranije mislilo i kao što je u poslednjem filmu prikazano. Pošto je bila prepuna ljudi njihova agonija je trajala mnogo kraće. Čitav brod je nakon pucanja čeličnog korita potonuo možda samo za dvadeset minuta.
"Ranije smo mislili da je brod pukao jer je potonuo, a sada znamo da je potonuo jer je prethodno pukao", kaže istoričar i istraživač olupine Dejvid Braun.
Izgleda da je "Titanik" pretrpeo nezamislivo jako razaranje što je moglo biti posledica direktnog udara u ledeni breg pri punoj brzini od 22 čvora. Ali, da se podsetimo još jednom - u filmu "Titanik" brod nije udario punom snagom u santu leda, koju dežurni oficiri nisu na vreme primetili jer navodno nisu imali durbin, već su uspeli da motore potpuno zaustave. Brod je udario u breg gonjen samo silom inercije. To je potvrdio i preživeli mornar, Frederik Flit, pred istražnim Senatom SAD:
"Bila je tamna noć bez mesečine... Osmatračnica nije imala durbin, jedini je ostao u Sautemptonu". Flit je bio taj koji je na osmatračnici prvi ugledao ledni breg. Po njegovom svedočenju mašine su zaustavljene i pokrenute unazad, a brod zaokrenut na levo. Ali sudar je bio neizbežan.
Dakle, da li je grdosija sa ojačanim čeličnim koritom uopšte mogla da pretrpi takvo oštećnje u sudaru sa ledom? Čelik protiv led! Mnogima ovo deluje nemoguće.
Flit je nekim čudom uspeo da se spasi i posvedoči o događanju na "Titaniku". Nastavio je i da plovi na drugim brodovima u kompaniji "White Star Line, ali su počele među putnicima da kruže glasine da je on "baksuz" pa je morao da pređe u drugu kompaniju. Kao mornar radio je sve do 1936. Zbog "porodičnih problema" obesio se 1965. godine.
Postoje i protivrečne izjave brodolomnika o tome kako je izgledao sudar sa ledenim bregom. Jedan putnik je izjavio da je u trenutku udara imao "osećaj da se kotrljaju preko milion kamenova", dok većina nije osetila ništa ili samo lako podrhtavanje.
Kako je moguće da tako skup i luksuzan brod nema durbina? Deluje li to glupo?
Sve ove nelogičnosti i kontradiktornosti nikada nisu bile zanimljive medijima. Zašto?
"Naprsnuće i potonuće Titanika, nikada nije bilo tačno oslikano", tvrdi Parks Stivenson, istoričar i istraživač.
Zato ekipa stručnjaka sada pokušava da po svakoj izjavi očevidaca napravi kompjutersku animaciju kako bi otkrili šta se stvarno dogodilo.
Tadašnje novine su već sutradan objavile snimak navodnog ledenog brega koji je načinjen sa tegljača "MacKay-Bennett" i koji je kompanija "White Star Line" poslala da pogleda ima li još preživeligh u vodi i da pokupi mrtve.. Na ledu su se, navodno, još videli crveni i crni tragovi farbe od broda(!), pa su oni pretpostavili da je to taj ledeni breg.
Ali, ko je tada kontrolisao američke medije? Upravo oni koji ih kontrolišu i danas. Moćni korporativni trustovi na čijem čelu je međunarodni bankarski kartel. Upravo oni na koje je danas pala sumnja da su izvršili potapanje "Titanika" zbog svojih interesa.
Zato se danas pojavljuju spekulacije da je ogromno oštećenje brodskog korita baš u delu gde se nalazila kotlarnica možda nastalo razornom eksplozijom u skladištu uglja. Drugi veruju da je u samoj izradi broda možda namerno napravljen konstrukcioni propust, kako bi se brod brže raspao, te da je "Titanik" od početka bio predodređen za samo jedno putovanje.
Nikada nije utvrđen tačan broj putnika koji su bili ukrcani na "Titanik", pa se uvek kaže da se "veruje da je bilo ukrcano 2.227 ljudi". Nikada fizički nije potvrđeno da je poginulo baš 1500 ljudi. Mnogi leševi nikada nisu pronađeni.
Zašto je na brodu bilo manje čamaca? Ako u svaki može da stane i do 70 ljudi i ako je brod tonuo čitava 2 sata, zašto su čamci spuštani poluprazni? Zašto se žurilo?
Kako to da je brod bio opremljen samo belim signalnim raketama, a ne i crvenim koje označavaju poziv za pomoć? Bele rakete to ne znače.
Najzad, da nije možda čitava priča izmišljena i umnožena stotinama puta u filmovima u desetinama hiljada knjiga i članaka kako bi se prikrio pravi razlog potonuća - možda namerna sbotaža?
No, pre nego što pogledamo kome je bilo u interesu potapanje ovog broda, dodajmo još jedan zanimljiv detalj.
Još 1898. godine pisac po imenu Morgan Robertson smislio je priču o prekookeanskom brodu većem od svih do tada napravljenih. Priču je nazvao "Uzaludnost"(Futility). Kasnije je preimenovana u "Olupina Titana"(The wreck of Titan).
Taj brod iz knjige imao je frapantne sličnosti sa jednim brodom koji je zaista izgrađen 14 godina kasnije u jednom britanskom brodogradilištu.
Robertsonov izmišljeni brod imao je 70 000 tona zapremine, a stvarno izgrađeni brod 66 000. Robertsonov je bio dug 800 stopa, a stvarni 882 stope. Oba broda su imala tri ogromna pogonska propelera i mogla da razviju brzinu od 24, odnosno 25 čvora. Izmišljeni brod je imao 40 000 konjskih snaga, a pravi 45 000. Oba broda su mogla da nose 3 000 ljudi i smatrana su za nepotopive. Oba broda imala su čamce za spasavanje samo za deo putnika.
Robertsonov brod iz knjige je jedne hladne aprilske noći udario u ledeni breg u severnom Atlantiku. Stvarni brod je noću 14. aprila 1912. (u 23.40, udario u ledeni breg, takođe u severnom Atlantiku.
Agonija broda koji tone u Robertsonovoj priči trajala je 2 sata. I stvarni brod je nakon oštećenja tonuo 2 sata, po zvaničnoj verziji, ali stvarno izgleda mnogo brže.
Ali, ni to nije sve. Robertson je svoj brod, verovali ili ne, nazvao "Titan". Stvarni brod se zvao... Pogađate, zar ne?
Fiktivni "Titan" je putovao iz Njujorka za Liverpul, a pravi "Titanik" iz Sautemptona za Njujork.
Evo kako je Robertson opisao nepotopivi brod "Titan" u svojoj knjizi: "Sa mosta inženjerske sobe i sa mnoštva drugih mesta na palubi 92-oja vrata od 92 vodootporna odeljka mogla su biti zatvorena za samo pola minute okretanjem poluge. Vrata su se takođe automatski zatvarala u kontaktu sa vodom. Sa devet potopljenih odeljaka brod je mogao i dalje da plovi i kako nije postojala takva mogućnost da se oni toliko napune vodom, parobrod "Titan" smatran je praktično nepotopivim!"
"Titan" je imao 15 vodootpornih odeljaka, a "Titanik" samo 9.
Dakle, ideja za savršen zločin je već bila u formi scenarija. Trebalo je samo izgraditi dekor (veliki prekookenski parobrod), smestiti žrtve na brod i režirati predstavu koju će izvesti kontrolisani ljudi i kontrolisani mediji i koja će se odigrati u stvarnosti. Međunarodni bankarski kartel imao je sve to.
Ali, gde je motiv za zločin? Kada su u pitanju bankari motiv je uvek - NOVAC.
U svojoj knjizi "Tajne Federalnih Rezervi" of the Federal Reserve) , Justas Mjulins (Eustace Mullins) piše da su se 1910. sedmorica uticajnih svetskih bankara iz Evrope i SAD sastala na Ostrvu Džekil pored obale Džordžije kako bi razradili tajni plan o osnivanju moćnog međunarodnog bankarskog kartela koji bi pokrivao i SAD.
Sastali su se senator Nelson Oldrič i Frank Vanderklip kao zastupnici poslovne imperije Rokfelera, Henri Dejvidson, Čarles Norton i Benjamin Strong - predstavljali su J.P. Morgana, a Paul Varburg je došao ispred evropske bankarske dinastije Rotšild.
Kartel je imao za cilj da ostvari monopol u poslovima sa izdavanjem potvrda na deponovano zlato ili srebro u SAD. Kada se sa takvom potvrdom vrši robna razmena one dobijaju funkciju novca. Ovim poslom bavile su se do tada mnoge privatne banke kao i državni trezor, a papirne dolarske novčanice iz tog vremena tako su se i zvale - zlatni ili srebrni dolari.
Izdavanje (emitovanje) ovih dolara bio je i za privatne bankare i za državni trezor unosan posao, a Zakon o zlatnom standardu iz 1900. (Gold standard act) obavezivao ih je da za svaku izdatu novčanicu moraju imati stvarno zlatno ili srerbno pokriće. Ovaj zakon postavio je 1900. predsednik Mekinli koji je ubijen 1901. kada je u njega pucao jedan poljski Jevrejin, inače internacionalistički (komunistički) aktivista. Na njegovo mesto, bez izbora je tada seo potpredsednik Teodor Ruzvelt (42), najmladji predsednik u istoriji SAD. Postavljenje Ruzvelta kao potpredsednika samo godinu dana pre atentata na Mekinlija bio je posledica uticaja moćnih bankara koji su ga Mekinliju prosto nametnuli, verovatno da bi mu za uzvrat finansirali predsedničku kampanju.
Upravo su Teodor Ruzvelt, koji potiče po majci iz bogate trgovačke i robovlasničke porodice Bjulok (prezime se pravilnije izgovara Rozevelt), kao i njegov rođak kasnije Frenklin Delano Ruzvelt, svojom politikom najviše ojačali privatne fondacije, korporacije i bankare. Teodor Ruzvelt je odmah izdejstvovao ukidanje Zakona o zlatnom standardu.

Do tada te su potvrde predstavljale pravi novac. Na primer "Two Dollar Silver Certificate", koji je izdala banka u Novoj Engleskoj značila je da Trezor SAD mora da isplati donosiocu dve unce srebra. Banknota "One Dollar Silver Note" je bio zamena za jednu uncu srebra. Ili "Ten Gold Dollars", zbačilo je pola unce zlata te 1912.
Mnogo ovakvih novčanica ostalo je potopljeno i na "Titaniku" pa za njih nikada nije isplaćeno zlato i srebro, već je zauvek ostalo u državnom trezoru ili kod privatnog bankara. Ovo je bio odličan argument pomenutoj grupi sa Ostrva Džekil da dve godine kasnije ukaže američkim kongresmenima kako je važno da se izdavanje novčanih sertifikata koncentriše samo na jednom mestu u Sistemu Federalnih Rezervi koje bi bile oficijelna američka centralna banka.
Kartel je želeo, ne samo da ima monopol u ovom poslu, već i da dobije pravo da izdaje dolare bez stvarnog zlatnog pokrića, odnosno da vodi "elastičnu monetarnu politiku", kako su oni to kongresmenima tumačili. To je značilo da bankari imaju mogućnost kreditiranja novcem koji nema zlatno i srebrno pokriće, odnosno novcem koji nema nikakvu vrednosnu podlogu i predstavlja čist papir. Ovaj novac se naziva spekulativnim novcem.
Međunarodni bankari su svoj pakleni naum već bili uspešno sproveli Engleskoj još u 17. veku osnivanjem prve privatne centralne banke u Londonu. Tako je nastala Bank of England 1694.
Kolonijalna osvajanja koja su Englezi vršili za račun ovog bankarskog kartela, koji je potpuno preuzeo kontrolu nad ekonomijom Ujedinjenog Kraljevstva, omugućila su im da u svim kolonijama osnivaju svoje privatne centralne banke i tako emituju novac bez pokrića. Ovim običnim papirom kupovali su sirovine i radnu snagu u kolonijama. Amerika je kao velika kolinija i ogromno tržište bila i veliki zalogaj za ove međunarodne bankare.
Američki predsednik Endriju Džekson dugo se i žestoko suprostvljao namerama ovog lihvarskog kartela odbijajući da im obnovi licencu za posao sa izdavanjem novčanih priznanica. Čuvene su njegove reči: "Vi ste jazbina guja i lopova. Moja je namera da vas isteram odavde, i tako mi boga, isteraću vas". Džekson je naprasno umro iz nepoznatih razloga.
Mnogi bogati biznismeni i robovlasnici koji su već bili stekli svoj kapital i pozicije u Americi nisu se dali opljačkati na ovaj perfidan način.
Tu su se najviše isticali trojica tada najbogatijih, ne samo u SAD, već i u svetu: Džon Džejkob Astor, Izador Štraus i Benjamin Gugenhajm. Sva trojica su stradala u brodolomu "Titanika".
Džon Džejkob Astor je u to vreme bio najbogatiji čovek na svetu. Njegova imovina se procenjivala na oko 500 miliona dolara, sto bi danas iznosilo oko 11 milijardi dolara.
Njegov pradeda se obogatio trgovinom krznima i Astori su bili nesumnjivo najuticajnija dinastija u SAD.
Sa svojim rođakom Vilijamom Valdorfom Astorom sagradio je i elitni hotel Valdorf-Astorija.
Iz špansko-američkog rata, 1898. Dž.Dž. Astor je poneo čin pukovnika. Obilato je finansirao američku vojsku dajući joj na raspolaganje i svoju privatnu jahtu na koju je instalirana artiljerija. Astor je važio za velikog američkog patriotu.
Kada se razveo od svoje prve žene i oženio devojkom od 18 godina, koja je bila mlađa od njegovog sina, bio je to prvorazredni skandal za tada hrišćansku i puritansku Ameriku koja se podelila u stavovima. Da bi izbegao takvu atmosferu, par je otputovao u Egipat, a zatim u Francusku. Za povratak u Ameriku kupili su karte prve klase na "Titaniku".


Medijska priča kaže da je Dž.Dž.Astor odbio da uđe u prvi čamac za spasavanje koji mu je ponuđen, verujući da je oštećenje na brodu malo i da je brod nepotopiv. Onda se, navodno, predomislio i prihvatio da se ukrca u čamac broj četiri. Ali, dežurni oficir mu je tada rekao da to nije moguće dok se ne ukrcaju sve žene i deca, jer je naređenje kapetana bilo da se spasavaju prvo žene i deca. Tako je Astor ukrcao samo svoju ženu. Priča još kaže da je uzalud pokušavao da ubedi oficira da mora da bude uz svoju ženu koja je u "delikatnom stanju". Ali, nije pomoglo i najbogatiji čovek na svetu je ostao na brodu koji tone. Za razliku od Astora, običan mornar koji je "prvi spazio ledeni breg" i o tome svedočio pred Kongresom, Frederik Flit, spasao se.
Telo Astora pronađeno je u ponedeljak, 22. aprila u vodi. Pronašao ga je tegljač "McKay -Bennett", isti onaj koji je snimio ledeni breg
Benjamin Gugenhajm je bio naslednik više rudnika zlata, srebra i bakra. Živeo je više u Parizu zbog poslova (ili ljubavnice kako je to tvrdila čaršija), dok mu je žena sa porodicom bila u Njujorku. Gugenhajm se na "Titanik" ukrcao sa tada popularnom francuskom pevačicom Leontin Ober.
Zvanična verzija kaže da je svoju partnerku stavio u čamac za spasavanje, a onda otišao do svoje kabine i obukao svečano odelo. Uz čašu viskija i u pratnji svog batlera odlučio da se suoči sa sudbinom rečima: "Obukli smo najbolje i spremni smo da odemo kao džentlmeni". Stjuardu je kasnije rekao: "Recite mojoj ženi da sam učino najbolje vršeći svoju dužnost". Njegovo telo nikada nije otkriveno.
Izador Straus je bio vlasnik robnih kuća Mecy's. On i njegova žena navodno nisu hteli da se odvoje i odlučili su da odu zajedno zagrljeni u krevetu u svojoj kabini.
Sve u svemu, po medijskoj priči, ispada da su se sva trojica olako odrekla svog bogatsva i života. Pukovnik Astor je čak ponizno molio oficira najnižeg ranga da ga pusti u čamac sa ženom. Bilo je to u 1:45, prema svedocima, dakle puna dva sata nakon udara u breg. Ali, šta ako je brod potonuo mnogo brže kao što sada tvrde istraživači? Da li to znači da su sve priče izmišljene iil su svedoci lagali?
"Svedok" poslednjih Gugenhajmovih reči je verovatno imao sreću da ostane živ i da o ovome posvedoči. I Štrausa i njegovu ženu su verovatno "svedoci" videli zagrljene u kabini.
Da li je baš tako bilo?
Ne samo što se ova trojka suprostavljala formiranju Federalnih Rezervi, već bi verovatno svojim uticajem sprečila ulazak SAD u Prvi svetski rat. Upravo politička filozofija Astora bila je u načelu tadašnjih američkih nacionalista: "America first". Zagovornici ove politike žestoko su se u Kongresu borili protiv odluke Vudro Vilsona da Ameriku 1917. uvede u evropski rat. Danas su istoričari revizionisti otkrili da je taj rat bio potreban upravo međunarodnim bankarima i glavnoj evropskoj bankarskoj dinastiji Rotšild, kako bi ekonomski oslabila Tursku, a Englezima obezbedila kontrolu nad Palestinom. Tu će kasnije stvoriti svoju privatnu državu Izrael koja će biti stateška vojna sila na područiju bogatom naftom pored Sueckog kanala, gde su bankari investirali svoj najveći kapital.
Revizionisti su otkrili i da su Rotšildi već vekovima glavni bankari katoličke crkve, te su najzaslužniji za ogromno bogatstvo koje je ova crkva akumulirala dobrim investicijama i berzanskim špekulacijama. Ogromne količine zlata upravo iz Amerike prebacivane su veštim radnjama ovog bankarskog kartela u trezore u Švajcarskoj.
Morganova finansijska firma smeštena u Londonu uspela je da se spasi finansijskog kraha 1857. zahvaljujući baš pomoći Bank of England i dinastije Rotšild koja je imala uticaj na tu banku. Od tada je Morgan postao Rotšildov finansijski agent za SAD. Tu se u početku sukobio sa interesima dinastije Rokfeler i ideja da zajednički formiraju FED bila je prilika da sarađuju i da objedine ogroman kapital sa obe strane Atlantika kojim su već raspolagali i naravno stave ga na uslugu katoličkoj crkvi.
Da napomenemo i da je čitava katolička crkva sa svojim ukupnim kapitalom danas jedna od najmoćnijih berzanskih igrača u svetu. Na primer, samo bostonska nadbiskupija samo u obveznicama, ima 635,891,004 US dolara. Ukupno bogatstvo čitave katoličke crkve u javnosti je nepoznato.
J.P.Morgan je bio vlasnik i kompanije "White Star Line" koja je 1909. u Belfastu, u Irskoj, počela gradnju "Titanika" (sa tehničkim osobinama koje je imao "Titan" iz knjige). U svom tekstu "Kako je potopljen Titanik" publicista i novinar, Dag Jurči, tvrdi da su Morganu ovo naložili upravo iz katoličke crkve. Zapravo glavni idejni pokrovitelji čitave ove zavereničke operacije i u formiranju FED-a i u potapanju "Titanika" bili su katolički sveštenici iz reda Jezuita (Isusovaca). Jurči iznosi i tvrdnje da su oni i direktni izvršioci ovog monstruoznog zločina.
Društvo jezuita osnovano je 1534. pod vođstvom Injasija Lojole kako bi se u okviru rimokatoličke crkve borili pritiv reformatorstva. Veoma brzo su se razvijali u okviru katoličke crkve. Njima su se ispovedali članovi najmoćnijih evropskih dinastija. Papa Klement XIV je ovaj red ukinuo 1773., ali ga je Pije VII 1814. ponovo uspostavio. Oni su branili papu i katolicizam u čitavom svetu. Čine to i danas sa ciljem da ponovo uspostave apsolutnu moć katoličke crkve na čijem čelu bi bio papa kao globalni poglavar. Cilj im je katolička Amerika. Oni funkcionišu kao vojska na čelu reda je sveštenik sa činom Generala. Veruje se da stotinama godina ova organizacija vrši razne atentate za interese crkve, te je mnogi upoređuju sa CIA ili Mosadom u svetu religije. U svojoj knjizi "Atentatori Vatikana"(Vatican Assasins), Eric Džon Felps tvrdi da je upravo njihova organizacija "Crni Papa" naložila i uz pomoć CIA i Mossada sprovela teroristički napad na Njujork 11.septembra 2001. Ove zgrade su bile simbol moći dinastije Rokfeler.
Nakon smrti Astora, Gugenhajma i Štrausa međunarodni bankari su imali čistiji put do svog cilja.
Glavnu ulogu u potapanju "Titanika", po analizi koju je napravio Dag Jurči, imao je sam kapetan broda Edvard Smit.
Belfast je bio većinom protestanstki grad i jezuiti su ih mrzeli, te je sasvim moguće da je brod građen sa namerom da bude žrtvovan. Da li je tada u konstrukciji napravljen nekakav propust, istraživači upravo pokušavaju da odgonetnu.
Nepotopivost broda je bila nadaleko poznata zahvaljujući medijskoj propagandi koja je pratila i gradnju i prvo putovanje "Titanika". Na njega je ukrcan veliki broj Iraca, Francuza i Italijana, pretežno protestanata. Među njima i elitna bogataška imena koja su, verovatno i medijskom pompom podstaknuta, da se u brod ukrcaju. Većina je preživela, uključujući i jednog od direktora "White Star Line-a", Lorda Ismeja, ali ne i konstruktor Tomas Endrijus i već pomenuta trojka najbogatijih kapitalista.
Jurči tvrdi da je kapetan Edvard Smit bio jezuita, odnosno "sveštenik" u civilu. To su ljudi koji sasvim obično žive radeći u svojoj profesiji, a da su u službi jezuita, predstavlja tajnu. Ovakav način rada jezuita, potpuno prikriven, najveća je nepoznanica jer pripadnik ovog reda praktično može biti svako. Jeziuti su danas, ne samo prisutni u svim crkvama (čak i na najvišim pozicijama), već i u mnogim drugim službama. Kapetanu Smitu je ovo bilo poslednje putovanje pred penziju, nakon 46 godina službe.
Dugo je bila najčuvanija tajna da se prilikom pristupanja jezuitskom redu, posebno višem rangu, polaže zakletva koja srdži i ove reči:
"Smatraću sebe mrtvim telom, bez volje i intelekta, kao malo raspeće koje se okreće bez opiranja po volji onoga ko ga drži, kao štap u ruci starca koji ga koristi po svojoj volji i kako mu najbolje odgovara" (R. W. Thompson, "The Footprints of the Jesuits").
Ko je u slučaju Edvarda Smita bio čovek čijoj volji i naredbi je on morao da se podredi i to čak plati životom?
U dokumentarcu "Tajne Titanika" ("The Secrets of the Titanic", koji je 1986. rađen za TV kanal "National Geografic" navodi se da je u trenutku isplovljavanja broda iz Sautemptona na njemu bio i otac Fransis Brauni, najmoćniji jezuita u čitavoj Irskoj i da je on bio u njihovim redovima nadređeni Edvardu Smitu. On je odgovarao svom direktno nadređenom Generalu Francu Havijeru Verncu (koji je bio verovatno mozak čitave operacije).

Zvanična verzija o Braunijevom putovanju "Titanikom" kaže da je on studirao tada teologiju u Dablinu i da je dobio kartu za put "Titanikom" od Sautemptona do Kvinstauna od svog ujaka koji je bio bišop u Irskoj.
Na putu s Frensis Brauni sprijateljio sa bogatim američkim parom sa kojima je delio sto u sali za ručavanje prve klase. Brauni je planirao da se iskrca u Kvintaunu u Irskoj, 11.aprila. Bogati par ga je zamolio da produži sa njima putovanje do Njujorka, pri čemu bi mu oni platili putne troškove. Insistirali su da on od svog pretpostavljenog u Dablinu slanjem telegrama sa broda zatraži dozvolu za produžetak puta. Brauni je to, navodno, i učinio. Odgovor na njegov zahtev stigao je za vreme stajanja u luci Kork u Kvinstaunu. Bio je kratak:" Silazi sa tog broda - Provincial" (zvanje lokalnog starešine jezuita). Tako je Frensis Brauni u poslednjem trenutku napustio brod koji će samo tri dana kasnije doživeti katastrofu. Ali, pre nego što se iskrcao otac Brauni je napravio seriju odličnih fotografija na kojima se vide mnoga lica koja samo tri dana kasnije neće više biti među živima. Kakva koincidencija! Niko od tolikih imućnih putnika nije napravio snimke katastrofe. Niti jedne kamere filmske nije bilo na brodu.

Ekskluzivni fotosi oca Frensisa Braunija odmah nakon nesreće osvanuli su na naslovnoj strani pojedinih američkih novina.

Danas se mogu naći na sajtu www.titanicphotographs.com.
Ili je istina malo drugačija?
Da li je tada kapetan Edvard Smit kao jezuitski službenik u civilu dobio naređenje od Braunija da potopi "Titanik", što je on i učinio?
Da li je Brauni tada kapetana Smita podsetio na zavetne reči jezuita da je General: "… bog društva i ništa osim njegovog električnog dodira ne može galvanisati njihova mrtva tela u život i akciju. Dok on ne progovori, oni su kao hladni serpenti u svojim ledenim grobnicama, beživotni i ukočeni; ali trenutak kada im on zapovedi, svaki član istog trena skače na noge, ostavljajući sve čime se do tada bavio, i spreman je za juriš i za napad gde god bude usmeren da udari" (R.W. Thompson, The "Footprints of the Jesuits").
Po filozofiji jezuita svaki cilj opravdava sredstvo, tako da masakr nedužnih civila nije predstavljao moralnu prepreku (posebno ako su većinu putnika činili protestanti).
"Pod komandom Boga (jezuitski General) ovlašćen je da ubije nevine, da hara, da počini svu blud, jer On (Papa) je Gospodar života i smrti i svih stvari. Da ispunimo Njegov nalog je naša dužnost" (W. C. Brownlee, Secret Instructions of the Jesuits).
Erik Džon Felps, u svojoj knjizi "Atentatori Vatikana" zapisao je i sledeće: "Dakle, evo kako izgleda jezuitska podmuklost. Jedan provincijski jezuitski sveštenik, otac Brauni, ukrcao se na "Titanik", fotografisao žrtve, verovatno dao instrukcije kapetanu u skladu sa jezuitskom zakletvom i sledećeg jutra se iskrcao sa broda…",
U zvaničnoj verziji o "Titaniku" navodi se da je Edvard Smit dobio čak osam telegrama da uspori plovidbu i bude oprezan jer je u regionu punom ledenih bregova. Sve je ignoriso čovek koji je imao 46 godina iskustva kao kapetan ploveći upravo tim vodama i koji je prevezao toliko putnika da su ga u kompaniji zvali "kapetanom miliona". Bio je nauticajniji kapetan u "White Star Line" i najbolje plaćen.

Iako je u čitavoj svojoj karijeri opisivan kao hrabar, odlučan, požrtvovan, kapetan Smit je nakon udara u ledeni breg reagovao potpuno neprimereno. Ne samo da se uopšte više nije ponašao kao kapetan, već je bio senka od čoveka. Izolovao se na komandnom mostu i propustio da svojim starijim oficirima izda krucijalna naređenja o postupanju u takvim situacijama. Kada je počelo ukrcavanje putnika u čamce, kapetan se ni jednom više nije pojavio na palubi. Mnogi psiholozi su ovo ponašanje pokušavali da objasne njegovim trenutnim mentalnim rastrojstvom koje je bilo posledica upravo toga što je bio toliko iskusan i siguran u svom poslu, da je ovaj brodolom doživeo kao totalni šok. Teško je ipak prihvatiti takvo tumačenje, osim da se njime čitava slika o potonuću "Titanika" vešto medijski zamaskira.
Izjave očevidaca o smrti kapetana Smita su kontradiktorne. Jedan preživeli putnik je izjavio da ga je video kada je ušao na komandni most dok se ledena voda već prelivala preko njega. Drugi ga je video kada je uzeo pištolj i sebi ispalio metak u glavu. Treći ga je video kako pliva prema čamcu za spasvanje držeći u naručju jedno dete. Njegovo telo nikada nije pronađeno i on se zapravo vodi kao nestao. Da li je kapetan Edvard Smit zaista i poginuo?
Kako bi se sprečili okolni brodovi da priteknu u pomoć, signalne rakete utovarene na brod bile su bele boje i one u pomorskom jeziku nisu predstavljale signal za pomoć. Ovo se ne može tumačiti drugačije do sabotažom.
"Titanik" se raspao od udara u ledeni breg ili od ekspozije u kotlarnici 14. aprila, 1912. Istog datuma ubijen je Abraham Linkoln, takođe jedan od žestokih oponenata pomenutog bankarskog kartela. Da li je i to koincidencija?
Već decembra 1913. kroz američki kongres je zahvaljujući Vudro Vilsonu, koji je bio ucenjen zbog jedne sitne preljube, prošao zakon o formiranju banke Federalnih Rezervi. Osam meseci kasnije jezuiti su dobili dodatnu finansijsku potporu od FED-a, a 1917. Amerika je ušla u veliki rat u Evropi. Preko FED-a je vršeno njegovo finansiranje jednostavno štampanjem dolara bez zlatnog pokrića i ogromnim zaduživanjem američke države i naroda. To je značilo imati "elastičnu valutu" za razliku od prethodnog perioda gde je novac u dugom periodu imao stabilnu vrednost vezanu za zlato.
Nakon dve godine od potonuća "Titanika" i Britanija je promenila način emitovanja novca, prešavši na "elastičnu monetarnu politiku".
Od tada do 2000. godine britanska funta i američki dolar izgubili su oko 98% svoje vrednosti zbog inflacija. Danas je preko 95% dolara u opticaju spekulativno, a vrednost mu određuje potražnja na tržištu nafte, pre svega.
Američka centralna banka, Federalne Rezerve (FED), danas je svakako najmoćnija institucija u svetu. Datum njenog formiranja danas se smatra početkom Novog Svetskog Poretka. To znači da se globalni tokovi novca i svetske ekonomije diktiraju od jedne grupe privatnih bankara, poreklom iz Nemačke koji se predstavljaju kao Jevreji.
Evo šta je o ovom međunarodnom bankarskom kartelu kongresmen iz Pensilvanije, Luis T. Mekfejden 1934. govorio u Kongresu:
"Gospodine predsedniče, u zemlji imamo jednu od najkoruptivnijih institucija kakvu svet nikada nije video. To se odnosi na Upravni odbor Federalnih rezervi i Banke Federalnih rezervi koje ću skraćeno nazivati FED. FED je prevarila vladu Sjedinjenih država i narod lišila dovoljno novca da isplati čitav nacionalni dug. Pljačka i ogrešenje FED-a koštaju toliko novca da se vrednost nacionalnog duga može isplatiti nekoliko puta.
Ova đavolska institucija osiromašila je i uništila narod Sjedinjenih država, dovela mnoge do bankrotstva i praktično je i naša vlada bankrotirala. Učinjeno je to kroz rupe u zakonima po kojima FED funkcioniše, koristeći veoma lošu administraciju u sprovođenju zakona o FED-u i podmićivanjem gramzivih i lakomih pojedinaca koji su to morali da kontrolišu i spreče.
Neki ljudi misle da je FED institucija naše vlade. Ali nije. Oni su privatni monopolisti koji grabe bogatsvo ovog naroda zarad sebe i svojih klijenata u inostranstvu: domaćih i stranih špekulatana i prevaranata, bogatih i gramzivih lihvara. U ovoj mračnoj grupi finansijskih pirata su oni koji bi čoveku prerezali vrat kako bi mu iscedili dolar iz džepa; postoje i oni koji šalju novac u nažu zemlju kako bi kupili glasove (kongresmena) i uticali na zakonodavstvo; to su oni koji podstiču internacionalističku propagandu kako bi nas prevaom darivali novom svešću kako bi im dozvilili da prikriju svoja zla dela iz prošlosti I ponovo pokrenu svoj kriminalni voz.
Kreirali su vladavinu terora u Rusiji sa našim novcem u nameri da što duže potraje rat. Podstrekivali su separatni mir između Nemačke i Rusije, i tako zabijali klinove među saveznicima u Svetskom ratu. Finansirali su prolazak Trockog od Njujorka do Rusije kako bi mogao da im pomogne u razaranju ruske carevine. Raspirivali su i podstrekivali rusku revoluciju i uložili u nju ogromnu količinu američkih dolara na račun Trockog u jednoj od njihovih banaka u Švedskoj".
 Mekfejden je umro naprasno, veruje se od posledica trovanja (metode koju su upravo jezuiti još u srednjem veku savršeno razradili i mnogo puta primenili u obračunu sa "jeresi").
 U svojoj knjizi "'The Creature From Jekyll Island" G. Edward Griffin podrobno opisuje kako bankari mame i podmićuju političare širom sveta "lagodnim novcem" i kontrolišu preko njih državnu i monetarnu politiku većine zemalja.
ZAŠTO JE ISTRAŽIVANJE OLUPINE OPASNO?
U arsenal medijskih manipulacija spada i priča o prokletstvu egipatske mumije koju je putnik sa Titanika Vilijam T. Sted ispričao veče uoči brodoloma. Za tu mumuju se vezuje veliki broj nesrečćnih slučajeva. Priča o mumiji je lansirana odmah nakon potapanja Titanika. I Stead je ostao zauvek na brodu sa mumijom.
Ipak, pokrov kovčega pomenute mumije je i danas nekim čudom u Britanskom Muzeju mada niko ne zna šta je zaista bilo sa mumijom i da li je zaista potopljena sa Titanikom.
Svejedno, hiljade turista nagrne svake godine u Britanski Muzej da vidi kovčeg mumije koja je "potopila" nesrećni Titanik. Mnogi istraživači su pod utiskom priče o "ukletoj mumiji" čak odustajali od daljeg pretraživanja olupine plašeći se prokletstva. O tom strahu istraživača od olupine Titanika pisao je baš ugledni Vašington Post 17.avgusta 1980.
Autor teksta je:Ivona Živković