Čujte Srbi

    Dr Rudolf Arčibald Rajs je rođen 1875. kraj Hauzaha (Nemačka) u veleposedničkoj porodici. Studira hemiju u Lozani gde stiče najpre doktorat prirodnih nauka, a 1902. i zavičajnost Lozane i švajcarsko državLjanstvo. Kao vanredni profesor kriminalistike osniva sopstvenim sredstvima univerzitetski institut za kriminalistiku i stiče svetsku reputaciju. Usavršava stručnjake iz celog sveta, među njima i iz Srbije. Početkom Prvog svetskog rata, na poziv srpske vlade kao neutralni islednik utvrđuje nedela austrougarskih trupa nad vojnicima i stanovništvom Srbije. Krajem septembra 1914. već je u Nišu. Od 1914. do 1918. je na srpskim frontovima sa kratkim prekidima za predavanja širom Evrope o Srbiji i njenoj borbi. Učestvuje u odstupanju u Albaniju. Krajem rata, 1918. daje ostavku na profesorski položaj i stalno se nastanjuje u Beogradu. Osmog avgusta 1929. naglo umire za vreme svađe s jednim bivšim ministrom, korupcionašem. Priređena mu je veličanstvena državna sahrana... Dosledno njegovoj poslednjoj žeLji, srce mu je u urni preneseno na Kajmakčalan i postavLjeno kraj spomen-kosturnice. U vremenu pred smrt razočaran je i svojom ličnom sudbinom i karijerizmom i korupcijom u zemLji... Iz tog vremena, iz godine 1928. potiče i njegov manje poznati politički testament "Čujte, Srbi", prema pronađenom francuskom tekstu "Ecoutez, Serbes!" otkucanom mašinom.
 
ČUJTE SRBI!
(Necenzurisana verzija)

Neću sakriti od vas ništa bitno od onoga što sam video, jer pravi prijatelј nije onaj koji vam laska, već onaj koji vam kaže istinu, celu istinu. Međutim, nećete imati to ogledalo u rukama dok sam ja u životu. Naći ćete ga u mojim spisima i činićete s njim što god budete hteli. Ili ćete ga pročitati, zamisliti se nad njegovim sadržajem i iz toga izvući korist, ili ćete ga, pak, prezreti, pa će onda ona istinska srpska duša, duša vaših hajduka i junaka ratova za oslobođenje, nestati sa vaših prostora. To će biti poslednja usluga koju mogu da vam učinim.
 
U nabrajanju vaših vrlina neću morati da vam govorim o onome što vi nazivate „inteligencijom". Nјome ću se pozabaviti tek u delovima posvećenim vašim manama. Srećom, vaš narod ponajviše čine selјaci, a ne „inteligencija".
 
Vaša nacija je imala veoma lepu prošlost, posle koje su usledili dugi nesrećni vekovi. Pošto ste osnovali veliko carstvo, koje je, sudeći po onome što je od njega ostalo, mnogo obećavalo i u svoje doba bilo napredno poput zapadnih carevina i kralјevina, pali ste pod prevlast Turaka, zatim i u njihovo ropstvo. Da bi izbegli to robovanje, mnogi od vas su napuštali zemlјu i tražili utočište kod moćnih suseda, Austrougara, ali su samo menjali gospodara. Pod Turcima ste mnogo propatili. Bili ste raja. Crkve i manastire ste sklanjali pod zemlјu ili u divlјe planinske klance, daleko od puteva svojih gospodara. Otimali su vam decu i od njih stvarali janičare. Od svoje sirotinje ste plaćali i dobar „desetak" ugnjetačima. Vaši rodolјubi nisu mogli da trpe taj nepodnošlјivi jaram pa su potražili sklonište u šumama, u koje Turčin nije smeo da kroči. Bili su to vaši hajduci, duhovni oci onih koji su ostvarili povlačenje preko Albanije, Cera i Jadra. Kajmakčalana i Dobrog polјa. Terali su vas sa plodnih ravnica, njih je zaposedao Turčin, a vama ostavlјao samo kamenito planinsko zemlјište.
 
Ipak, uprkos svim tim nevolјama, veoma je malo vaših volјenih pokušalo da izbegne taj grozni položaj prihvatanjem muslimanske vere. Velika većina vaših predaka je, i pored dugotrajnih patnji, ostala odana staroj veri i nije htela da povije vrat pred okrutnim tuđinom. Guslari su opevali vašu minulu veličinu i tako bili vaša savest. Ti dugi vekovi pod jarmom su u vašem narodu trajan pečat. Time je on stekao divne vrline, ali i velike mane, a sačuvao je i te vrline i te mane. Pogledajmo najpre te vrline, imajući na umu da vam sad govorim o narodu uopšte, a ne o nekim slojevima vašeg stanovništva.
 
Narod vam je hrabar i njegova hrabrost često seže do junaštva. Mogu to s pravom da kažem jer sam gledao vaše vojnike, a oni nisu bili ništa drugo do sam narod, u skoro svim bitkama velikog oslobodilačkog rata. Video sam i povlačenje preko Albanije, kada su vam se mnogi selјani i varošani nadmetali u junaštvu sa vojnicima, vojnicima koji su stigli na Krf tek kao lјudske senke i od kojih su mnogi na večnoj straži u morskim dubinama.
 
Video sam i vaše ranjenike u pokretnim bolnicama i na operacionim stolovima. Retko bi im se jauk, pa ni jecaj, oteo iz usta, a često ih, (naročito u početku rata), usled nedostatka narkotika nisu ni uspavlјivali.
 
Narod vam je rodolјubiv. Ne znam ni za jedan narod u kojem legendarni nacionalni junaci toliko žive u narodnoj duši kao kod vas. A imate i onaj veličanstveni dar da vas sećanje na te junake zna toliko nadahnuti da vam vlastiti život više ništa ne znači. To je zato što lik tih legendarnih junaka izlazi iz vas samih. Sačinjen je od komadića koje odaje vaša duša. Urođeni zdrav razum vam je u tim junacima „koji su u stvarnosti često bili sasvim drugačiji" pronašao pravi i možda jedini način da održite netaknutim svoj nacionalni ideal. Da bi ste očuvali patriotizam i kult svojih nacionalnih junaka pomogla vam je vaša religija. Pretvorili ste svoju religiju u narodnu crkvu, bolјe reći, u narodnu tradiciju. Istina, vi osećate, poput svakog čoveka koji zaista razmišlјa, da postoji nešto neodredlјivo, nešto suviše uzvišeno da bi se pojmilo, nad nama, nešto što natkrilјuje svet i upravlјa njime. Međutim vi niste religiozni. Niste mogli da prihvatite Boga kakav je u Bibliji, pretvorili ste ga u večnog i svemoćnog glavara svog naroda. Ako bih mogao da u ovoj oblasti upotrebim trivijalan izraz, rado bih rekao da vaš "bog" nosi oklop i bradu Kralјevića Marka, šajkaču vašeg ratnika sa Cera i Jadra, Kajmakčalana i Dobrog polјa. Popovi vam nisu bili niti jesu crkveni lјudi, već vatreni rodolјubi sa svim vrlinama i manama vašeg naroda.
 
Religija je, svakako, moćno sredstvo poretka, a zdrav razum vam je pokazao put da je ponarodite i da je takvu prihvate vaši lјudi. Ta religija vas, uprkos vama, održava. Muškarci vam pogotovo nisu često u crkvi. Koliko sam samo puta, u vreme obreda, ušao u vaše hramove i tamo zatekao tek nekoliko retkih vernika, i to skoro isklјučivo žena. Ali se čak i onaj Srbin koji se hvališe da ga je „baš briga i za popa i za njegova posla" prekrsti kada sazna nešto što ga žestoko pogodi, ili ode da pobode upalјenu sveću ispred ikonostasa kad izgubi drago biće. Brižlјivo čuvajte tu narodnu religiju jer će vaš narod, onog dana kad je napustite, biti izgublјen,
 
Vaš narod je gostolјubiv. U sela čovek ne može doći, a da ne naiđe na širokogrud doček. Narodne svetkovine još čuvaju onaj nekadašnji prelepi običaj ugošćavanja. Prvi komad božićnog kolača čuva se za namernika.
 
Narod vam je demokratičan, i to zaista demokratičan, a ne na način političara. Među vašim lјudima čovek se ceni onoliko koliko je čovek, a ne po onome što su od njega učinili odelo i titule. Novac mu, naravno, kao i svuda, uliva poštovanje i ostavlјa utisak, ali taj utisak nije toliki da bi ga naterao da se odrekne vlastitog dostojanstva. Vaš narod zna za samilost i ponekad je takav u trenucima kada se čovek ne nada da će kod njega naći tu lepu lјudsku osobinu. Koliko sam, tako, puta u toku rata gledao kako dovode zaroblјene neprijatelјske vojnike iznurene od gladi i, umesto da te lјude, koji su im spalili kuće i masakrirali žene i decu, zlostavlјaju, vaši vojnici bi se smilovali nad njihovom sudbinom i davali im poslednje parče hleba iz džepa. Narod vam je "ponosan" ali ne i ohol. Taj "ponos" nije mana, već vrlina. Ona je nužna svakom zaista dobrom čoveku jer ga sprečava da podlegne zlim uticajima ili iskušenjima. Taj "ponos" je, naprosto, poštovanje sopstvene ličnosti. Loši lјudi ga nemaju. Oni su samo oholi.
 
Najzad, vi ste bistar narod, jedan od najbistrijih koje sam za života video. Shvatate brzo i pravilno. Sa svojom inteligencijom i prirodnim bogatstvima tla, morali biste imati jednu od glavnih uloga u Evropi.
Vaše mane, pogotovo mane onih koje vi nazivate svojom „inteligencijom" sprečavaju vas da to postignete.
 
Pogledajmo sada mane vašeg naroda.
Niste veliki radnici. Često odlažete za sutra, čak i za prekosutra, ono što biste mogli da uradite danas. Posledica je da se to, često, nikada i ne uradi. Koliko ste samo ličnih i, još gore, koliko ste gubitaka po svoju zemlјu podneli zbog tog olakog dangublјenja! I vaš selјak gubi, zbog nedovolјnog zalaganja u radu, dobar deo onoga što bi mogao dobiti od svoje mnogo plodne zemlјe. On ne primenjuje savremene i racionalne postupke u polјoprivredi pošto bi ga oni bar dok se ne bi na njih privikao, terali da više radi. „Tradicija" mu je izgovor što ih ne primenjuje.
 
Koliko sam puta, obilazeći vašu zemlјu, video u parlogu savršeno obradive, ponekad čak i izvanredne površine pokrivene šipražjem i travom po kojima često pasu ovce i koze. Međutim, kad bi se to zemlјište obradilo ili, ako je močvarno, isušilo, davalo bi ne samo svu hranu za stoku, već donosilo kvintale i kvintale žita, koje biste skupo prodavali zemlјama kojima priroda nije tako darežlјiva. Evo jednog primera: Makiš, na samom ulazu u Beograd. Kad bi se na njemu izvršila irigacija i kada bi se zaštitio branom od poplava, on bi vam bio ne samo prostrani vrt dovolјan da snabdeva svim povrćem tržišta glavnog grada već i žitnica neprocenjive vrednosti. Danas on pruža oskudnu hranu samo izgladnelim svinjama i mršavim kravama, često je neizvesno lovište beogradskim lovcima i zborno mesto svim Ciganima iz Jarkova radi ribolova na koš, po mulјu. Znam da ćete pokušati da nađete opravdanje i da ćete reći da brana i odvodnjavanje skupo koštaju. Istina je da u ovaj poduhvat treba uložiti neki kapital. Međutim, zar ne mislite da ćete novac koji u to uložite brzo povratiti i da ćete ga udesetostručiti? Zemlјa bi vam zasigurno odatle izvlačila veću korist nego danas. I nemojte mi govoriti kako nemate novca potrebnog za izvođenje takvih radova od državnog interesa. Trošite ga na milione za političke „agitacije" koje ne donose dobro, već zlo ovoj zemlјi.
 
Na isti taj nedostatak poleta u radu ne nailazimo samo na selu, nailazimo na njega i u gradu, čak u izraženijoj meri. Pre svega, zašto vam se sela sve više prazne, a seoska omladina, koja sigurno ne bi bila suvišna na selu navalјuje u gradove da bi tu potražila zaposlenje. Sigurno ne zato što ih vaše selo, koje je osim retkih izuzetaka, jedno od najplodnijih i najnenaselјenijih u Evropi, ne bi moglo hraniti. Ne, ona dolazi u grad iz dva razloga: prvo, danas mnogi mladi lјudi smatraju ponižavajućim da budu selјaci, pa, žele da budu „činovnici" jer misle i u velikoj većini slučajeva s pravom tako misle, da će im posao u svojstvu činovnika biti lakši. Ovakvo stanje duha, naravno, slabo pogoduje vaspitanju vrednog osoblјa u državnim službama. I, zaista, lično iskustvo mi je pokazalo da je polovina vaših činovnika loša i veoma lenja. Dovolјno je da uđete u poštu, gde bezbrojne gospođice neprestano brblјaju, popravlјaju šminku, a jedva da se potrude, i to veoma nelјubazno, da udovolјe narodu kojem bi morale biti na raspolaganju.
 
Treba ipak reći da se kod vas taj nedostatak radne energije objašnjava na dva načina. Najpre, pod turskom vlašću vam je i najžešći rad malo koristio. Od njega se bogatio samo vaš ugnjetač. Tokom vekova navikli ste se da radite samo onoliko koliko je neophodno. Zatim, zemlјa vam je tako plodna. Uz veoma malo rada imate što vam je potrebno za život. Niste hteli da radite više zato što bi to koristilo samo vašem tiraninu. I tako, kroz duge vekove, navikli ste se da malo radite i još niste uspeli da raskinete s tom navikom, koja u današnjim okolnostima, kada ste postali veliki narod koji mora da ima svoju ulogu u svetu, nije više dopustiv.
 
Dakle, u ono vreme ste malo radili kako ne biste stvarali bogatstvo svojim ugnjetačima. Najambiciozniji su se zadovolјavali skromnim blagostanjem. Niste bili lakomi. Danas su, iako relativno malo rade, mnogi od vas postali pohlepni. Dolazili su u dodir sa drugim zemlјama pre velikog rata, a naročito tokom njega. Videli su raskoš velikih zapadnih gradova i zadivila ih je vidlјiva moć novca, a nisu uvideli šta je u njoj lažno. Kada su se vratili kući, želeli su da se po svaku cenu obogate, ali ne velikim i poštenim radom. Prisetili su se svojih nekadašnjih turskih gospodara, pa su krenuli njihovim primerom u korupciju. I tako se u ovu zemlјu, koja je nekad bila zemlјa sušte čestitosti, uvukla odvratna korupcija, o kojoj ću kasnije duže govoriti jer je ona zarazila posebno one među vama koji se oholo nazivaju „inteligencijom zemlјe”. Tako ste obistinili Bizmarkove reči koji je kada ga je neko upitao za mišlјenje o srpskom narodu tokom Berlinske konferencije 1878. godine, rekao: „Ako u Srbiji sretnete čoveka koji nosi košulјu preko pantalona, možete se u njega pouzdati. To je čestita i poštena lјudina. Ako, međutim, košulјu upasuje u pantalone, on postaje lopuža".
 
Vi, koji pred bogatim i moćnim ugnjetačem niste hteli da ga odbacite, sada gubite taj ponos pred bogatstvom, pred novcem. Istina, nekadašnji duh još postoji na selu, ali u gradovima caruje novac. Koliko sam puta gledao kako se vaši najmoćniji lјudi klanjaju bogatstvu? Milioner, koji je za vreme rata mešao pesak i brašno i isporučivao ga vojnicima što su se borili i ginuli za vašu slobodu i koga je sud za to i osudio, danas je još bogatiji i svemoćan, a vi mu laskate. A prema meni, nekada bogatom, koji sam, pored budućnosti, žrtvovao i to bogatstvo, vaše vođe odnose se kao prema nametlјivcu jer sam, radi vas, od sebe načinio novog siromaha. Eh, kad bih još imao ono bogatstvo, skidali bi mi šešir na udalјenosti od 500 metara!
 
Kada vam je zlato, tokom dugih vekova uskraćivano, najzad postalo dostupno suviše vas je opčinilo, i zbog te opčinjenosti izgubili ste mnoge veoma plemenite osobine koje ste imali, a koje, uostalom, još srećemo kod lјudi kojima je dalek život vaših „intelektualnih gradova". Smatram da je, kod pojedinaca, neka karakterna osobina nestala pod tuđim uticajima, samo potisnuta i ona se ponovo može javiti. Ono što se dešava u pojedincu mora se dešavati i u zajednici, Zato sam ubeđen da se vaše dobre osobine, koje ste imali, ponovo mogu iskazati ako to iskreno želite.
 
Jedna od vrlina koja je kod mnogih među vama iščezla jeste zahvalnost. Postojala je, to dokazuju vaša stara narodna poezija i spomenici koje su ostavili vaši preci. Danas se zahvalnost sklonila među sirotinju. Ona se seća, ona iskazuje, ponekad na dirlјiv način, svoju zahvalnost.
 
Postali ste strašno nezahvalni. Tako vaš glavni grad, Beograd, nekada grad - mučenik, ni danas, deset godina posle oslobodilačkog rata, nema ni najmanji krst, ni najmanji kamen koji bi čuvao sećanje na žrtvu onih koji su vas oslobodili. Mnogi među vama su veoma bogati i nemilice troše da bi se istakli i iz zabave, ali kad valјa pokazati zahvalnost prema onima koji su se žrtvovali, ništa ne daju, ama baš ništa. Vaše vođe nisu još, za ovih deset godina koliko je prošlo od završetka rata, svečano obeležile ni jedan od onih veličanstvenih događaja kojima dugujete slobodu i veličinu zemlјe. Jasno je, takve svečanosti bi bile nezgodne većini vaših sadašnjih vođa zato što oni, dok vam je zemlјa bila u smrtnoj opasnosti i kad se trebalo žrtvovati, ništa nisu učinili za nju, već su se samo brinuli kako da sklone na sigurno svoju dragocenu ličnost, čak su neki iskoristili nesreću otadžbine da bi se obogatili.
 
Šta ste učinili za svoje ratne invalide? Od svih zemalјa koje su učestvovale u ratu vaša se najgore odnosi prema njima. Dok se nekoliko stotina vaših bivših ministara, samoživih političkih profesionalaca, koji, u većini slučajeva, ništa nisu učinili za otadžbinu, već obilato napunili džepove, sređuju sebi isplaćivanje „penzija" koje vas koštaju nebrojenih miliona, invalidi vam mogu umirati od gladi.
 
A šta je sa vojnicima i oficirima koji nisu štedeli krv i zdravlјe da biste vi bili slobodni? Jeste li postupali s njima kako to oni zaslužuju i kako vam dužnost nalaže? Ne! Mnogi, čak i najzaslužniji oficiri su penzionisani, a da im niste našli posao u civilstvu koji bi njima i njihovim porodicama obezbeđivao pristojan život. Isto tako ste postupali i sa vojnicima, a svu blagonaklonost sačuvali ste za štićenike trenutnih moćnika. Verne prijatelјe iz teških dana vaše vođe su, u znak zahvalnosti, ćušile nogom, a vi ste ih pustili da to urade. Tako je Srbija, vernih prijatelјa imala mnogo u toku velike oluje, danas ih više gotovo nema.
 
Bezmalo, reklo bi se da upravlјačka klasa vaše zemlјe mrzi one koji su učinili usluge vašoj otadžbini. U slučaju mnogih vaših sadašnjih moćnika to se može objasniti činjenicom da su ti dobročinitelјi vaše nacije živ prekor onima koji ništa nisu dali svojoj zemlјi, već su svoju pamet koristili samo da bi sebi pronašli lepo nameštenje i da bi se obogatili. No, zašto se drugi povode za njima ili im u najmanju ruku, dozvolјavaju da uvredlјivom nezahvalnošću plaćaju učinjene usluge?
 
Pre svega, bio vam onaj koji vam je učinio dobro sunarodnik ili stranac, dugujete mu istu zahvalnost. Nije ni časno ni plemenito obasipati počastima stranca, a loše postulati sa sunarodnikom. Međutim, vaši zvaničnici, ili oni koji bi to hteli da budu, ne odaju počast ni strancu. Oni se ili prave da ne znaju kakve im je on usluge nekad učinio ili ga vređaju ponižavajućim postupanjem.
 
Ali, ako vaši upravlјači i njihova svita rado ćuše nogama one koji su se dokazali kao prijatelјi ove nacije, i to bez vašeg protivlјenja, sve svoje osmehe zadržavaju za vaše neprijatelјe. Sam Bog zna koliko ste propatili u toku rata od Austro-Ugaro Švaba, koliko su vam jadnu zemlјu oni opustošili, oplјačkali i na muke udarili, koliko su vam najbolјe braće i sestara, izmrcvarili i pobili, zato što su bili rodolјubi. A danas vas te iste Švabe, isti oni nekadašnji Austro-Ugari, preplavlјuju proizvodima i lјudima, a vi ih dočekujete raširenih ruku. Hilјade i hilјade Nemaca, Bečlija, čak i Budimpeštanaca mirno dolazi da kod vas stiče bogatstvo, a vi im to dopuštate. Predstavnike iste one Nemačke, koja vam je bila nemilosrdan neprijatelј i koja će to ponovo biti jednog dana, slavi „cvet" vaše prestonice koji se diči da je savremen. I dok vaši nekadašnji dželati nailaze kod vas na najlepši doček, pravite sve moguće teškoće pripadnicima naroda koji su pokazali delotvorno prijatelјstvo u vašoj nesreći. Moji sunarodnici, Švajcarci, koji su prema vama bili pravi samarićani za vreme velikog rata, tešku muku muče da bi kod vas dobili samo dozvolu za rad. A čitava švajcarska kolonija u Kralјevini SHS ima samo 160 članova, dok je broj vaših sunarodnika koji slobodno zarađuju hleb u Švajcarskoj 20 puta veći. Potpuno razumem da najpre želite da obezbedite hleb sunarodnicima, ali pre nego što naterate vrlo malobrojne prijatelјe da osete koliko je nužna i žestoka borba za život, počnite da to primenjujete na hilјadama bivših neprijatelјa koje nikada nećete uspeti da preobratite u prijatelјe. Bije vas glas da ste ksenofobi. Pravi srpski narod to nije. Obazriv je prema strancu, a ta obazrivost ponekad ide do podozrivosti. Nije ni čudo kada su vas tokom dugih vekova iskorišćavali strani ugnjetači. Ta obazrivost, pa čak i podozrivost nisu mane, nije to ksenofobija. Međutim ono među vama koji bi hteli da se smatraju vladajućom klasom jesu ksenofobi i, što je još gore, ksenofobija im nije posledica preteranog nacionalizma, već nakaradne zavisti.
 
Ljubomorni ste na od sebe obrazovanije, otmenije i naprednije strance. Nepodnošlјivo im kad moraju priznati da su ti lјudi iznad njih. Onda ih mrze, preziru, pa ako im se ne isplati da ih oteraju, iznalaze sve moguće načine da ih progone. Ipak bi ima razum morao reći da nacije, na primer, francuske nacije švajcarskog naroda - odavno slobodnih naroda koji su slobodno mogli da se razvijaju - nužno morali da budu napredniji od naroda koji je imao nesreću da ga vekovima ugnjetava okrutni tiranin. Tek od pre nekoliko decenija Srbija se mogla razvijati relativno slobodno, a uistinu je slobodna tek od velikog rata.
 
Ono što zovemo kulturom nije sve što čini vrednost nekog naroda. Prirodna moralna svojstva imaju u procenjivanju te vrednosti u najmanju ruku podjednaku ulogu. Elem, srpski narod ima moralna svojstva koja nadmašuju moralna svojstva mnogih drugih naroda. Iako manje prosvećen, mogao je, dakle, da pretenduje na neko dostojanstveno mesto. Nažalost, rđavim shvatanjem položaja svoje zemlјe, a to pogrešno shvatanje izaziva njena ohola i nepoverlјiva uobraženost, vladajuća klasa radi na obaranju tih moralnih vrlina srpskog naroda dajući mu loš primer.
 
Ta lјubomora kaste zvane „inteligencija" srpskog naroda ne iziskuje se prema strancima već i prema sunarodnicima. „Otmeno društvo" tako ne dozvolјava nekom svom članu da se izdigne iznad proseka. Svim sredstvima nastoji da prepreči put onome ko se osmeli i poželi da istupi iz njegovih redova. Ako je, pak, nemoćno da ga u tome spreči, progoniće ga spletkama, čak i kletvama. Stoga pravi intelektualci ove zemlјe, a ima ih, i to mnogo, ne uspevaju u Srbiji, pa obeshrabreni napuštaju borbu. Zato i najznačajnija mesta u administraciji i drugde najčešće zauzimaju lјudi bez ikakve vrednosti, zato vam je i politički kadar kukavan.
 
I pored svega zavist nije svojstvena srpskom narodu. Srpski narod je ambiciozan, a hrabar narod i treba da bude ambiciozan, ali nije lјubomoran. Ljubomora je tekovina onog izrođenog dela stanovništva, dela koji čini „inteligenciju", kako se ona neopravdano naziva.
 
Ljubomora je uzrok jedne druge mane: nedostatka mere i preterivanja. Ta mana se iskazuje u ukusima, ne u radu. Istina je da se sa radom u Srbiji ne preteruje! Želite da se izjednačite s drugima, čak i da ih nadmašite, a preterujete podražavajući ih. Pogledajte svoje žene na ulicama. Nisu to više lјudska lica, to su veštačke, žestoko obojene maske. Londonski i pariski krojači lansiraju modu širokih pantalona. Da ih ne bi proglasili „sitnim provincijalcima", vaši mladići se odmah unakarađuju pravim smešnim suknjama. Vaša inteligencija ropski prati sva zastranjivanja i sve gluposti takozvanog savremenog života, i u tome još preteruje, bilo to u modi, slikarstvu, vajarstvu, sportu itd. Ti lјudi ne uviđaju da prosto postaju smešni u nastojanju da dostignu i prestignu druge kako bi zadovolјili svoju zavist. Potpuno gube iz vida da će odeća skrojena za A. veoma loše stajati B., i obrnuto. Ljubomora vaše „inteligencije" se dobro slaže sa začuđujućom površnošću. Ljudi vide samo spolјni sjaj, a sadržajem se ne bave. Trude se da dostignu taj veštački sjaj. Neki put u tome uspeju, jer je vaša nacija inteligentna i vrlo nadarena, ali taj veštački sjaj brzo tamni pošto ga ne održava prava snaga, koja dolazi iznutra. Površnost se pokazuje svuda, kako u običnom, tako i u intelektualnom životu. Na primer videli ste u inostranstvu, u Francuskoj, Švajcarskoj, Engleskoj, lepe i dobro održavane hotele. Želite da idete njihovim stopama. Podižete zgrade gde kamen zamenjujete štukom, bogati nameštaj od tvrdog drveta furniranim tričarijama iz Beča. Lepo to izgleda dok je sasvim novo, ali ubrzo, budući da vi ni svoje zgrade lošeg kvaliteta ni bezvredni nameštaj ne održavate kao što to čini švajcarski, francuski ili engleski hotelijer sa svojim hotelom podignutim od dobrog materijala i nameštajem dobrog kvaliteta, spolјašnjost i unutrašnjost vašeg hotela postaje jednostavno bedna. Ili, opet: da ne bi izgledali inferiorniji od civilizovanijih nacija, vaši „intelektualci" kupuju za velike pare nekakvu naučnu opremu. Oni se neće znati njome služiti ili će je prepustiti rđanju usled neodržavanja. Vaše Ministarstvo unutrašnjih dela ima „Tehničku službu" koju sam ja svojevremeno osnovao sa namerom da je malo-pomalo osposobim da vam bude od velike koristi. Pošto više nisam mogao da podnesem svakojaka zlostavlјanja, naterali su me službenici i rukovodioci tog ministarstva, da napustim to mesto; zamenio me je neinteligentan čovek koji je od obrazovanja imao dva ili tri razreda gimnazije i podoficirsku školu. On je potrošio mnogo novca da bi kupio u Parizu i drugim mestima odlične instrumente i uređaje, a ne zna njima da se služi niti zna čemu služe. Stavio ih je u zastaklјene ormare i od njih napravio izložbu nekorišćenih uređaja. To ga ne sprečava da trči na sve kongrese i da tamo pripoveda kako u službi kojom je zadužen da rukovodi, (a ne rukovodi pošto je za to nesposoban), ima toliko najpoznatijih aparata. Nije to sprečilo ni vaše Ministarstvo unutrašnjih dela da toj službi, iako mu je savršeno poznata nesposobnost njenog šefa, godišnje dodelјuje značajan kredit za takve detinjarije.
 
Površno je i naučno i univerzitetsko obrazovanje većine vaših pravnika koji dolaze sa ovdašnjeg univerziteta. Zar vi zaista mislite da napamet naučena skraćena umnožena predavanja, bez pohađanja nastave (u unutrašnjosti su ili obavlјaju neki posao) mogu da zamene živu reč dobrog profesora? Zar vrednost univerzitetske nastave nije baš u tome što profesor, naravno pravi profesor, prenosi svoj način razmišlјanja, svoj način razmatranja problema na učenike?
 
Konkretne činjenice koje profesor izlaže mogu da se nađu u hilјadama knjiga, ali način na koji ih on obrađuje i objašnjava jeste jedinstven i ne može se zameniti knjigama. Kada student položi ispit, on praktično ništa ne zna. Nјega će izgraditi sama praksa, i to pod uslovom da ga je profesor naučio na koji način da sagleda stvari. Ako on to ne zna zato što nije iskoristio uticaj svoga univerzitetskog profesora, on ne vredi više od bilo kog čoveka koji je napamet naučio paragrafe iz knjiga. Kad stupi u administraciju, on može postati samo loš činovnik.
 
Ta površnost vas navodi da precenjujete diplome, bar svoje, jer često iz zavisti nećete da priznate strane diplome. Uostalom, šta dokazuje univerzitetska diploma? Kao što sam već rekao, ništa drugo nego da njen vlasnik može pokušati, ako je inteligentan i vredan, da kroz praksu postane neko i nešto u struci. I zato, kao što sam već rekao, potrebno je da neposredno prima pouku nekog dobrog profesora. Diplome stečene ispitima položenim tako što su za tu priliku napamet naučeni paragrafi iz knjiga ništa ne vrede. Mnogo, maltene većina, diploma stečenih na Pravnom fakultetu vašeg Beogradskog univerziteta takve su vrste. Međutim, i te diplome otvaraju vrata svake službe. Svejedno vam je da li neki kandidat za neko mesto u sudskoj, policijskoj itd. administraciji zaista vlada predmetom tog radnog mesta i da li je sposoban da valјano obavlјa svoj posao. Dovolјno vam je da on ima diplomu i ... da je pravilno politički obojen, o čemu ću kasnije govoriti. Vi, dakle, na položaje visokih policijskih činovnika želite da primite samo kandidate koji imaju diplomu pravnika, često bezvrednu univerzitetsku diplomu. Zašto tu diplomu? Ona u policiji nije baš neophodna jer se onih nekoliko paragrafa koje treba znati lako uči kroz svakodnevno vršenje dužnosti. A ono što se ne uči na pravnim fakultetima i što je policajcu preko potrebno jeste: tehničko poznavanje zanata, inteligencija, marlјivost, lјubav prema poslu, moralna hrabrost, intuicija, posebna proniclјivost, hrabrost i poštenje. Čovek koji sve to ima postaće odličan policajac i ako nema (pravo) univerzitetsko obrazovanje. Ta služba, treba da bude dostupna svakom pametnom, vrednom i časnom čoveku koji ima ovaj neophodni dar. Vašim lјudima iz policije sa diplomom uglavnom nedostaju talenat, marlјivost i, što je najgore, često i poštenje.
 
Vaš čovek iz naroda, selјak, neiskvaren uticajem profesionalnih političara, nije podmitlјiv. „Inteligencija" vam to jeste, i to od najsitnijeg činovnika sa ili bez diplome do ministra. Nisam lično poznavao vašu zemlјu pre svetskog rata, ali su mi posmatrači kojima potpuno verujem tvrdili da su vam činovnici bili mnogo manje podmitlјivi nego sada. Istina je da imate i opravdanje: viševekovna predstava turske istočnjačke podmitlјivosti. To opravdanje, međutim, nije dovolјno da bi se oprostilo preterano rašireno mito, koje često poprima sve oblike otimačine. U toku rata sam verovao da je onaj bugarski ministar na nekoliko meseci koji je za to kratko vreme postao milioner neka bugarska specijalnost i da su vaši ministri suviše veliki rodolјubi da bi se bogatili na račun države i zloupotrebom položaja. Bio sam naivan i uvideo sam da nema razlike između ministra ia „ov", „ev" i nekog na „ić". Osim nekoliko retkih izuzetaka, gledao sam kako bezbrojne vaše ekselencije od siromašnih, čak bednih lјudi postaju milioneri. Hoćete li primere? Navešću vam neke najtipičnije.
 
Gospodin Stojadinović, inteligentan čovek, koji nije učestvovao u ratu uprkos mladosti i dobrom zdravlјu, postao je ministar finansija. Kao kakav, on odlučuje o sudbini vaših obligacija ratne štete, čija je nominalna vrednost od 1000 dinara pala na 50 i manje zato što država nije plaćala kamatu. On je po neznatnoj ceni pokupovao ogromne količine tog papira i, kada ga je za sebe dosta zgrnuo, on, ministar, objavlјuje da će se kamate isplatiti. Istog časa obligacija se penje na 250 dinara i više, i tako gospodin ministar postaje multimilioner.
 
Gospodin Vukićević je bio običan profesor provincijske gimnazije. Pošto je postao političar i predsednik saveta, danas poseduje dve velike zgrade u Beogradu, a sam Bog zna koliko košta sam plac i podizanje takvih zgrada u glavnom gradu.
 
Lazar Marković je sin vrlo siromašnog poštara. Tokom školovanja pomagali su ga neki imućni građani. Gospodin poslanik i bivši ministar Marković danas je vrlo bogat, plaća stanarinu 12 000 dinara mesečno i nehajno uveče gubi hilјade dinara na kocki. Boža Maksimović, nipošto bogat kao ni žena mu, postaje poslanik i ministar. Odjednom postaje bogataš, a njegova žena sada isklјučivo u Parizu kupuje halјine, nameštaj i skupe sitnice za stan. A šta reći o Pašiću koji je vrlo skromnog porekla? Istina, venčao se sa ženom koja mu je donela nešto novca. Postao je jedan od najbogatijih lјudi u zemlјi. A Velizar Janković? Zar verujete da je samo od poslaničke i ministarske plate mogao da postane truli bogataš kakav je danas? No, dosta je bilo primera, mogli bismo ih nabrajati u beskraj. Prilično je mučno o tome govoriti, jer su ti lјudi ličnim bogaćenjem pokazali da je njihova briga za opštu stvar bila samo sredstvo da bi se dokopali novca.
 
Ove neprijatne primere su, međutim, sledili svi činovnici od vrha do dna lestvice. Poslovni lјudi, strani industrijalci i posrednici, koji dolaze u ovu zemlјu da bi uspostavili poslovne veze i ulagali kapital u ovdašnja preduzeća to znaju i, ako žele nešto da urade, prinuđeni su da daju mito, a to se uvek prihvata. Mogao bih vam navesti primere za to, i to mnoge, ali mislim da to nije potrebno, jer ih i sami dovolјno znate. Ministri, generalni direktori, rukovodioci službi itd. - svi oni jedu taj hleb koji lјudi od časti i dostojanstva ne bi ni probali.
 
Je li vas potrebno podsećati da vagoni robe često i ne polaze ako ih ne pokrene svežanj novčanica koje daje šefu stanice ili višem činovniku nadležnom za odgovarajuću službu? A da se predmeti na carini i kod policijskog komesari odugovlače ako nema podstreka u vidu bakšiša?
 
Све је то врло ружно и, мада се само мањина одаје тој срамној навици, срозава цео ваш народ у очима сваког честитог човека. Када се суди о понашању ситног чиновништва, може се и наћи олакшавајућих околности у чињеници да је тако слабо плаћено па је, ради преживљавања, принуђено да потражи додатне приходе. За ваше министре, људе из политике, итд., међутим, нема олакшавајућих околности. Они стичу богатства тим нечасним путем, а на то их наводи само љубав према новцу или таштина и охолост како би могли раскошно да живе и тиме потисну у заборав своје скромно порекло.
 
Размотрио сам посебно неке делове вашег народа и почнимо анализом онога што ви зовете својом интелигенцијом о којој сам већ у више наврата говорио.
 
Дуго ваш народ, иначе тако бистар, није могао да задовољава жеђ за „знањем" или због тешког јарма који вас је притискао, или због недостатка материјалних средстава јер је у ропству које сте трпели само ретким изузецима било могућно да зараде довољно новца и плате луксуз да пошаљу децу у иностранство, што је у то време био једини начин да се стекну темељнија знања из науке, уметности, књижевности, технике итд. То се променило отприлике у последњој четвртини прошлог века. Ослобођена турске власти, земља почиње да се развија на комерцијалном плану. Све више српских младића одлази у иностранство да се напаја из извора знања која код куће нису налазили. Међутим, још није било великог богатства. Држава је често, путем стипендија, плаћала трошкове тог научног образовања. Стога су материјалне могућности српских студената у иностранству најчешће биле скромне, врло скромне. Ти млади људи су били принуђени да у најкраћем временском року преузму и науче оно најнеопходније. Учили су, упијали понекад и без стварног разумевања, знање које се предавало младежи друкчијој од њих и чија је предност била дуга научна традиција, што је недостајало младим Србима. Неки најдаровитији, Слободан Јовановић, Скерлић и други, ипак су успели, захваљујући изврсним личним способностима и изванредној интелигенцији, да усвоје и садржај и његов дух. Међутим, код многих других знање је остајало књишко и није се спајало са духом.
 
Штавише, принуђен да много учи како би што брже усвојио неопходна знања, српски студент у иностранству није имао времена да посматра чак ни живот земље у којој је студирао, а такво посматрање је један велики извор опште културе. Оно мало слободног времена које му је дозвољавало студирање, проводио је са земљацима. Суштинска природа земље у којој је тренутно живео остајала му је непозната и он је од свега тога запажао само површне појаве. Наравно, у свакој земљи има и доброг и лошег, а људска природа је тако саздана да на њу лош пример снажније делује него добар. Зато су ваши српски студенти, поред усвојених стручних знања, у своју земљу донели углавном оно лоше из страних земаља које су походили. Они нису схватили нити су могли да схвате да је оно што су запамтили само безначајна случајност и да не познају суштину земље у којој су боравили. Укратко, враћали су се у земљу са изврсним научним пртљагом али је њихове природне способности, наслеђене од своје лозе, мање или више нагрдило оно лоше што су видели, а што није ублажено оним добрим које нису ни опазили.
 
То је био корен деформисаности ваше „интелигенције". Кад људи из града стекну неко благостање и дођу у додир са профињенијим животом, већ по правилу су склони да себе сматрају вишим од људи са села, који живе једноставно. Било је још много горе са вашим младим људима по повратку из иностранства. Себе су сматрали супериорним. Презирно су називали друге - оне који нису имали универзитетску диплому или неки сличан папир - сељацима. А себи су давали онај смешни заједнички назив „интелигенција". Ти људи сиромашног духа не увиђају да се истинска интелигенција не стиче само студијама, па чак ни оним највишим. Истинска интелигенција је природан дар, а обични сељак може да буде сто пута интелигентнији од универзитетског професора са пола туцета диплома.
 
Они који су остали у земљи и похађали универзитет у Београду, где су предавали некадашњи стипендисти у иностранству брзо су пошли тим примером. Жалосна последица тога била је што је све више младих гурано на студије, уместо да су од њих стварани пољопривредници зналци свог посла, и веште занатлије који би могли да прерасту у индустријалце. Уместо да све више развија основну и пољопривредне школе, сваки градић је добио „гимназију", а школовање на универзитету је било бесплатно, што није случај ни у најдемократскијим земљама попут моје Швајцарске.
 
Интелигенција је постајала све гордија и код ње су се све више губила она лепа својства вашег народа. Пре великог рата је ипак чувала неке обзире, па је чак и универзитетска омладина, будући чланови „интелигенције", још била родољубива. Многи млади студенти су у време Челопека ступали у чете Бабунског и других. Морални ниво интелигенције је, међутим, све више опадао. Зато је најпреча брига интелигенције, када је букнуо велики рат, била да на сигурно смести своје припаднике. Истина, има и много изузетака, али они који су се издавали за духовне вође нације, по правилу, нису били тамо где им је било место по улози коју су себи приписивали: на челу наоружаног народа, да буду први који ће се жртвовати. Ако не би успели да избегну служење у војсци, копали би и рукама и ногама како би се склонили у позадину или било какву комисију у иностранству. Много, премного универзитетлија, „интелектуалаца" - често резервних официра - било је у рововима у Женеви, Паризу, Лондону и другим местима. Зар Гролови, Лазари Марковићи, Белићи, Радоњићи, Боже Марковићи итд. нису схватили да губе морални углед код сваког човека поштена срца коме је познато да њихови вршњаци истих година, (док они лагодно живе у Швајцарској, Француској, Енглеској), херојски умиру бранећи отаџбину на бојном пољу, на негостољубивим планинама Македоније и Албаније? Да би се оправдали, говорили су да ће њихова памет бити потребна Србији после рата како би се обновило оно што рат буде уништио, па да ради тога добро чувају свој живот у скровишту. Рђав изговор. Ко је био превелика кукавица да остане са својим народом док је у опасности и да се с њим жртвује ако буде потребно, нема оног неопходног утицаја у томе народу када опасност прође. Прави народ добро осећа да онај који ништа није дао за отаџбину нема никаква права на њу.
 
Многи имућни људи су следили пример „интелигенције", ако не ради себе, оно бар ради синова стасалих за пушку. Колико је снажних младића претрпавало швајцарске, француске и енглеске универзитете уместо да са својим исписницима буду у рововима. Они су чинили будућу послератну „интелигенцију" коју је требало сачувати за отаџбину! Најчувенији забушант међу том будућом интелигенцијом био је Пашићев син Раде. Он је био права срамота за српску земљу, а то је остао и после рата. Зар не би било много лепше чак и ради успомене на оца, да, уместо полицијског досијеа, син најпознатијег српског државника има обичну камену плочу са натписом: Раде Пашић, погинуо на бојном пољу?
 
Већ сам рекао да је међу интелектуалцима било многобројних изузетака. Лично сам познавао неколико чланова универзитета који су испунили своју дужност, и то у потпуности. Многи се нису вратили. Лекари који су такође интелектуалци, често прави, скоро листом су дали све од себе и смрт их је знатно проредила. Они су пружили леп пример. Гимназијски професори су исто тако имали много својих међу борцима, сразмерно много више него они који су морали да дају најсјајнији пример: Надувена „интелигенција" се током рата као што рекох истицала кукавичлуком, а што је још горе, неки интелектуалци су искористили недаће свог народа за лично богаћење.
 
У другим земљама, и пријатељским и непријатељским, „интелигенција" се одлично жртвовала на бојном пољу или се, ако није била способна да носи оружје, сатирала на помоћним ратним пословима. „Интелигенција" Србије скоро ништа није учинила за своју земљу и једина јој је брига била да своје драгоцене чланове склони на сигурно. Одговарате ми да су ваши „интелектуалци" бринули о младима у избеглиштву, да су се бавили пропагандом итд. Ма немојте! Ваше универзитетске професоре је држава добро плаћала за тај посао и током избеглиштва. А само се неколико средњошколских професора посветило васпитању ваше избегле деце. „Главешине" универзитета су шетале с једне школске прославе на другу да би тамо на речима величали јуначко жртвовање ваших војника, жртвовање које нису хтели да деле, а које им је служило као властити пиједестал. А њихов пропагандни рад? Неке досадне књиге, и то бројне, лишене искрености, пошто њихови творци нису учествовали у оном натчовечанском подвигу који су хтели да величају пред савезницима и неутралним земљама, књиге које су, уосталом, мало или нимало читали они којима су биле намењене. Ко би се у то јуначко време мучио да чита, на пример, Белићеву „Македонију", књигу која садржи малтене само филолошке и лингвистичке расправе? Деловање Лазара Марковића у Женеви било је, истина успешније. Његов лист „Србија" био је добро уређен и извршио је добру пропаганду у неким савезничким и неутралним срединама. Међутим, током његовог боравка код нас у Швајцарској, после повлачења преко Албаније, читаоци тог листа, пријатељи Србије, често су ми постављали питање: зашто Марковић, који тако патриотски пише у свом листу, а који је млад и здрав, није са својим вршњацима у рововима да брани отаџбину?
 
Мада је садржај књига интелектуалаца из те интелигенције слабо читан, они су из тога извукли највећу личну корист. Та писанија су им послужила да себи придају значај пред колегама из земаља у које су избегли. Издавали су се за представнике просвећене Србије. Као такве су их свуда примали, тетошили, одликовали итд. Зар није смешно и чак скандалозно видети крст Легије части на грудима професора забушаната „за њихове ратне заслуге", док га нема на грудима најсрчанијих и најјуначнијих војника? Лазар Марковић данас у иностранству важи за једног од најистакнутијих личности Краљевине СХС зато што је са свим спокојно и у потпуној заветрини радио у рововима Женеве док је српски народ преживљавао најтеже дане.
 
Не само да вам је „интелигенција" добро искористила жртвовање и одрицање народа већ је захваљујући пажњи и почастима којима су је обасипали а које су биле намењене храбрим браниоцима Србије него је постала још много гордија, надувенија и завидљивија него пре рата.
 
Вративши се у отаџбину после победе, у којој нису учествовали, ваши интелектуалци су тежили да управљају свим пословима. Сељаци, (лес селијакс), њима нису ништа значили иако су чинили огромну већину у Србији, а војници, творци победе, за њих су били „простаци", добри да млате непријатеља и гину, и ни за шта друго.
 
Они који су ратовали и крвљу платили вашу слободу тада су били уморни. Уз то, у свом идеализму, који их је одржавао у најцрнијим данима искушења, веровали су у људску доброту и захвалност. Одморни, захваљујући забушавању током рата, „интелигенција" је искористила тај умор оних који су градили величину своје земље. Делила је и сплеткарила уз подршку великог контигента себи сличних пореклом из ослобођених крајева с оне стране Саве и Дунава. Тада је наступило бесрамно грабљење важних и уносних положаја и распојасани плес милиона предвођен „интелигенцијом".
 
Интелигенција је успела у том подухвату погубном по земљу. Истинске вредности српских земаља, посебно оне којима ваша земља све дугује, истиснуте су. Интелигенција љубоморно пази да нове и поштене снаге не прокрче себи пут. Чим неку открије, удара је по глави док не утоне у блато. Интелигенција вам се бацила слепо у страначку политику, за коју је знала да ће бити диктатор земље. Колико се универзитетских професора и других интелектуалаца не кандидује на свим изборима? "Интелигенција", којој не недостаје искривљена памет упркос претварању и сервилном опонашању сваке лоше "модерне" тековине елите са старијом културом савршено увиђа да не успева да се изједначи са с њом зато што она има и стари фонд стварних вредности које ова не познаје. Зато из дна душе и из свег срца завиди овим образованим странцима. Сматра да је понижена и због тог понижења свети се странцима који живе у вашој земљи. То је одвратна ксенофобија јер у њеној основи није неко родољубиво осећање, већ ружно и малоумно самољубље. Ако и није препоручљива, ксенофобија се u nekim slučajevima može oprostiti i to onda kada proističe iz straha za dobro otadžbine. Ako je izaziva isklјučivo egoistična zavist, kao što je slučaj sa vašom inteligencijom, onda je mrska i maloumna.
 
Naravno, pošto je vode niska osećanja, „inteligencija" kleči pred novcem. Što više novca ima neko, ma koliko ma koliko ga nečasno stekao, to ga ona više uvažava i istovremeno mu zavidi. Kralј novac gospodari vašom inteligencijom. Po njoj, čovek sve sebi može dozvoliti pod uslovom da ima mnogo novčanica u džepu. Čast je nepoznata vrednost na berzi „inteligencije". Častan čovek se smatra glupakom, a ceni se samo onaj koji lukavstvom ume da okrene događaje u svoju korist. Prirodno je da rodolјublјe ne ide uz takva osećanja. Stoga ta lepa vrlina sasvim nedostaje vašoj „inteligenciji". Ono što ona u zgodnoj prilici hoće da podmetne kao rodolјublјe samo je obična zavist prema drugima. Mnogi pripadnici „inteligencije" bi hladno žrtvovali slobodu, i opstanak svoje zemlјe, ako bi to njima lično bilo od koristi.
 
Kao i sva nemoralna bića i inteligencija se divi sili, čak i kada se najviše zloupotreblјava. To ju je navelo da se, posle rata, skoro odmah pomiri sa najgorim neprijatelјima svoje zemlјe, sa Nemcima. Samo deset godina posle poslednjeg topovskog pucnja, njih primaju kao povlaštene.
 
No, da se vratimo „inteligenciji" sejačici razdora kada treba sjedinjavati. Ta inteligencija bi, da je to prava inteligencija, morala da bude na čelu onih čiji je zadatak da obnove zemlјu posle godina iskušenja, trebalo bi da ona skladno uređuje saradnju sa vašom braćom nakon što su oslobođena zahvalјujući vašim ratnim žrtvama i da usmeri zemlјu na put napretka, što bi bilo lako sa tako bistrim narodom i bogatom zemlјom kakva je vaša. Nјeno je bilo i da bdi kako se vaši običaji i dobre osobine, što je činilo vašu snagu, ne bi izgubili. Šta je ona, međutim, stvarno učinila? Uništila je i srozala sve ono dobro što ste imali. Baš zahvalјujući njoj sve ređe se nailazi na onaj jednostavni, a ipak veoma uzvišen duh koji je omogućio vašem narodu da ostane netaknut uprkos vekovnom ugnjetavanju. Inteligencija vam je delovala poput buđi. Zarazila je sve što je s njom došlo u dodir. Ta trulež već zahvata i selo. Vaše kršne selјanke već znaju za šminkanje i svilene čarape. Pripazite dok ne bude prekasno!
 
Umesto da deluje pozitivno, vaša inteligencija je delovala negativno. Umesto da gradi, ona je razgrađivala. Ona je žarište truleži i iskvarenosti, od čega toliko trpite. Ako joj dopustite da nastavi zemlјa vam je izgublјena. Počistite kuću, pometite sve ohole i štetne marionete. Nemojte da vas zasene lјudi koji u suštini nemaju nikakvu vrednost, ali čiji je loš primer neizmerno opasan po duhovno zdravlјe vašeg naroda. Ne klanjajte se više novcu do zemlјe. Novac ne donosi ni sreću ni ugled. Može se on pošteno zaraditi i, ako ga vlasnik koristi da bi činio dobra dela oko sebe, poštujte takvog čoveka zbog njegovog rada i zbog načina na koji on koristi stečeno bogatstvo. To je dobar primer mladima. Novac, međutim, može da bude i nečasno stečen i, nažalost, to je danas veoma čest slučaj. Budite gordi pred tim nečasno stečenim bogatstvom. Nemojte praviti nagodbe s njim tako što ćete laskati njegovom vlasniku. Ne pružajte ruku milioneru koji je stekao milione mešanjem peska sa brašnom namenjenim vašim vojnicima koji su se borili za otadžbinu. I nemojte misliti da tako vaše odbijanje neće biti delotvorno. Uješće to tog čoveka više nego što mislite, a to će biti dobar primer mladima i oni će uvideti da se beleg koji ostavlјa nečasno stečeni novac ne može izbrisati sa ruke nepoštena čoveka.
 
A sada da popričamo o vašim političarima, od kojih su mnogi iz redova inteligencije i na koje se, prema tome, odnosi sve što sam upravo rekao. Vaša srednjovekovna istorija i junaštvo stvarali su od vas ratnički narod sve dok ste bili slobodni. Hajduci su u doba robovanja nastavili tu tradiciju. Zatim dolazi oslobađanje pod Karađorđem, i borba do konačnog oslobođenja. Kada je to postigao, vaš narod je, toliko naviknut na borbu, ako ne bi imao sporova sa spolјnim svetom, pokušavao da unutar zemlјe zadovolјi tu borbenost. Za to je našao načina u politici i odao joj se dušom i telom. Međutim, po starom običaju ratnika da se bore za vrhovnog vođu, unutrašnja politika je za vas bila strančevanje, to jest vezivanje za sudbinu neke ličnosti, vođe ili grupe. Sve dok su vas spolјni neprijatelјi ostavlјali na miru, svoje borbene potrebe ste zadovolјavali svađama političkih stranaka. Čim bi se neprijatelј pojavio na granici, zaboravili bi ste međubratske sporove i svi biste se suprotstavili spolјnoj opasnosti. Bili ste i ostali borci i eto zašto ste još i danas ogorčene političke pristalice koje se ne bore za ideje već za ličnosti, pristalice koje postaju rodolјubi tek u trenutku spolјne opasnosti. Setite se ratova od 1912. do 1913. i rata 1914. Kada je odjeknulo zvono za uzbunu, da li ste i dalјe bili radikali, samostalci, liberali ili neki drugi partijaši? Ne, bili ste samo Srbi, i kao takvi ste veličanstveno izvršili svoju dužnost.
 
Vaš narod je, dakle, veliki lјubitelј političkih ili, bolјe rečeno, stranačkih svađa. Dok su stranačke vođe i njihovi štabovi još bili rodolјubi - a, sudeći po svemu onome što sam pročitao i čuo, u to vreme su zaista bili - zlo još nije bilo naročito veliko. Istina, to nije pogodovalo brzom i mirnom razvoju. Uostalom, posle dugotrajnog robovanja kakvo je bilo vaše, nije se moglo tražiti od naroda koji je tek povratio slobodu da bude mudar kao lјudi koji su dugo živeli u njoj. Uz to, vaša tek vaskrsla država je uzimala za primer političke sisteme već prilično deformisane čak i u zemlјama veoma stare i kontinuirane kulture. Najzad, rodolјublјe je kod stranačkih vođa bilo još dovolјno delotvorno i sprečavalo ih je da svesno rade protiv interesa zemlјe.
 
To se, međutim, malo-pomalo menja. Sa sve nadmoćnijim stupanjem na vlast inteligencije, pojavlјuju se lјudi koji shvataju kakva se lična korist može izvući iz vaše sklonosti za stranačku politiku. Oni stvaraju zanimanje od iskorišćavanja vaše stranačke politike, pa sad imate profesionalne političare koji na tome zarađuju za život. Ma, šta govorim - oni zgrću bogatstvo. Ako ste pre rata i imali političara koji su, u svom već strančarenjem iskrivlјenom duhovnom sklopu, imali u vidu samo ono što su smatrali dobrim za zemlјu, parlament vam je već bio preplavlјen lјudima koji su tražili ličnu korist u tim političkim strastima. Trka za ministarskim položajima je počela! Vaša skupština već nije bila izraz narodne volјe. Tako su, tokom požara 1914, koji će kasnije postati svetski, umesto da daju primer narodu kako se žrtvuje za otadžbinu, što im je bila dužnost, vaši mladi poslanici, kroz usta tipičnog poslanika - profitera Velizara Jankovića, rezervnog oficira, isposlovala da se hitno izglasa zakon kojim se poslanici oslobađaju od vršenja svoje dužnosti. Skupština vaše zemlјe, jedne od najjunačkijih u tom velikom ratnom obračunu, stvarala je parlament jedinstven u svojoj vrsti među svim zemlјama učesnicama u ratu - parlament zabušanata. Neki poslanici, njih vrlo malo, pobunili su se protiv onoga što su, s pravom, smatrali sramotom za Srbiju. Oni će se pridružiti onima koji su se borili. Ti rodolјubi su bili Aleksa Žujović i Dragović a nijedan nije pripadao inteligenciji.
 
A kakvu su ulogu odigrali vaši zabušanti iz Skupštine za vreme rata? Da li su bar pokušali da ublaže nedostatak hrabrosti i rodolјublјa obavlјanjem nekog korisnog posla isklјučivo za dobro zemlјe i zaborave privatne i prezira dostojne stranačke interese? Nisu! Što je rat duže trajao, to su oni ponovo zapadali u stranačke svađe. Najpre u Nišu, zatim na Krfu, priredili su svetu kukavnu predstavu otimanja političara o ministarske fotelјe dok im je otadžbina krvarila iz svih vena i dok im vojnici herojski umiru na bojnom polјu. Bio sam na Krfu marta 1918. i tri sedmice sam gledao kako vam se političari žestoko bore za vlast izazivajući ministarske krize jednu za drugom. Zgadio sam se i stideo se, za, na bojnom polјu, neukalјano srpsko ime.
 
I ti čudnovati poslanici-zabušanti jedne ratničke i junačke nacije smatrali su da ostrvo Krf nije dovolјno udobno a možda i nedovolјno sigurno za tako značajne lјude poput njih. Kopali su i rukama i nogama da se Skupština sa Krfa premesti u Kan, gde bi, onako dobro plaćeni kao što su bili, mogli da vode još mnogo lepši život. Da, Skupština je bila potpuno beskorisna, bar posle povlačenja preko Albanije, kada je neprijatelј zauzeo celu Srbiju. Ako su, radi ugleda, želeli da je održe po svaku cenu, mesto joj nije bilo na Krfu, već u bombardovanom Bitolјu. Nisam se ustručavao da to kažem vašim političarima na Krfu u martu 1918. „Pa, Bitolј je pod neprijatelјskom vatrom i Skupština bi bila bombardovana", govorili su mi ti političari. „Pa, šta?", odgovorio sam im, „vojnici su vam tamo iako se grad bombarduje. Naravno, verovatno će biti gusto. Neki od vas će tamo možda poginuti kao što ginu i vojnici. Nije to, međutim, veća nesreća od pogibije boraca. Naprotiv, život nekog nekorisnog poslanika danas je manje vredan od života najobičnijeg vojnika". Razumlјivo, te im se reči, a bile su istinite, nisu mnogo svidele, baš kao što je ministar Velizar Janković bio neprijatno iznenađen kada sam mu rekao da je njemu, srpskom mladiću deset godina mlađem od mene, stranca, mesto u rovu, a ne u salonima hotela „Velika Britanija" na Krfu.
 
Vaši političari - strančari izbegli su u Ženevu, Pariz, Nicu, London. Rat i nevolјe vlastite zemlјe ničemu ih nisu naučili. Nastavili su stranačke svađe u zemlјama u kojima su našli utočište. Svojim domaćinima su tako kukavno prikazivali kako se braća međusobno razdiru. Istina je da političari nisu pridobili simpatije za srpski narod već vojnici i selјaci koji su radije ginuli nego povijali glavu pred napadačem. Kada sam se, posle povlačenja preko Albanije i pre pridruživanja vojci na Solunskom frontu, takoreći danonoćno borio za vas, i sam sam morao da trpim zbog njihovih spletki i kukavičluka. U stvari, mene, koji ništa nisam znao o vašim stranačkim borbama, pozvala je vlada sa početka rata da pomognem vašem narodu, vlada kojom je predsedavao Pašić. To je bilo dovolјno političarima zabušantima iz stranaka suprotstavlјenih Pašiću da me proglase „radikalom", čovekom koga treba tući i najpodmuklijim oružjem. Oni su to činili, pa su smislili i takvu grozotu da me potkažu saveznicima kao špijuna koji radi za centralne sile, i to mene koji sam sve žrtvovao za vaš narod! Srećom, saveznici su bili sigurni u mene. Dali su mi taj sramni dokument da ga čuvam u arhivi kao dokaz lјudske zlobe i nezahvalnosti. Bilo mi je teško, veoma teško kada sam uvideo da su lјudi iz naroda kojem sam sve žrtvovao sposobni za takav zločin, ali mi nije ni padalo na pamet da zbog toga okrivim ceo narod. Progutao sam tu gorku pilulu, prećutao sam i ipak nastavio da se žrtvujem za vas jer ste vi braća mojih veličanstvenih drugova sa fronta. Sada znate šta me je u toku celog života najviše zabolelo, a isto tako znate da su mi tu bol naneli vaši stranački političari.
 
Upravo su vaši stranački političari, ne bih rekao smislili, već prekomerno iskoristili i čuven slučaj oko „Crne ruke" na Solunskom frontu. Ta afera nije bila tako ozbilјna jer ja danas više ne verujem u onaj navodni atentat na princa regenta Aleksandra. Danas sam ubeđen da su svaki delić tog atentata izmislili vaši političari. Slučaj se morao razrešiti između navodnih zaverenika i vojnih rukovodioca. U to vreme sam predložio vašem vođi, tada princu regentu, da pozove okrivlјene i da im održi sledeći govor: „Pripadali ste tajnom udruženju koje se bavilo politikom i koje je htelo da nametne svoje stavove narodu. Vi znate da je to protivno zakonu i da se vi, vojnici, ne smete baviti politikom. Morali biste da budete kažnjeni, ali smo u strašnim borbama. Pored toga, znam da vi volite otadžbinu. U ovom tragičnom trenutku po našu zemlјu, ja neću da sami osuđujemo pripadnike vojske na kojoj počiva sva naša nada. Želimo da zaboravimo vašu grešku, ali vi idete na prvu liniju, hrabro se borite za ovu zemlјu koja vam oprašta, a ako treba, žrtvujte se za nju." Princ Aleksandar je bio volјan da tako postupi, ali su ga političari ubedili da su ugrožene sve slobode srpskog naroda i da treba prepustiti „pravdi", njihovoj „pravdi", da slobodno deluje. Plan im je bio tako dobro izveden da sam i ja u jednom trenutku poverovao da zemlјi preti velika opasnost od „zaverenika". Kasnije sam, međutim, uvideo da je „Crna ruka" bila samo rodolјubiva reakcija protiv diktature političkih stranaka i da su se one branile vrlo sumnjivim sredstvima. U Ženevi su čoveka koji je bio, možda, najnesebičniji i najiskreniji prijatelј saveznicima potkazali kao špijuna, u Solunu su naložili da se osude hrabri oficiri ratnici zbog zavere protiv bezbednosti države i protiv vladarevog života. To su postupci vaših stranačkih političara!
 
Treba li vas podsećati da se ti političari-strančari nisu zadovolјavali time što će skloniti sebe, već su iskoristili svoj uticaj da sklone svu svoju porodicu i prijatelјe?
 
Čim se rat završio, vaši političari su pojurili da ponovo prigrabe vlast i upravlјanje poslovima. Ni na pamet im nije palo da bi prve redove trebalo prepustiti onima koji su se žrtvovali za otadžbinu. Naprotiv, svim mogućim sredstvima su nastojali da sa značajnih položaja uklone sve veterane. Ovi su, pak, još bili previše umorni od nadčovečanskih napora koje su uložili, pa su im to dopustili. Elem, političari više nisu znali ni za kakve granice svojih sebičnih ambicija. Bio je to ples ministarskih portfelјa, koji su donosili bogatstvo onima koji bi ih se dočepali. Najbolјi način da brzo postaneš bogat jeste da postaneš ministar!
 
Od rata do danas (1928.), video sam najmanje pedesetak ministara i, s retkim izuzecima, svi ti ministri su se obogatili. Kao što sam već rekao, svojevremeno se pričalo kako je bugarski kralј Ferdinand, da bi ga pridobio, jednog značajnog političara postavio za ministra na šest meseci, što je pomenutom političaru bilo dovolјno da kupi lepu vilu u jednoj od najlepših sofijskih ulica. Kod vas je, međutim, dragi moji srpski prijatelјi, sada još gore. Pogledajte kakvo je pravo kralјevsko imanje vaš ministar Ninčić stekao. Pogledajte mu kuće u gradu! Zar zaista verujete da je sve to plaćeno štednjom od imetka koji je Ninčić imao pre rata i od ministarske plate? A basloslovno bogatstvo Stojadinovića, bivšeg ministra finansija, sina čestitog čoveka bez ikakvog bogatstva? A Boža Maksimović, pre rata samo sitni siromašni nameštenik koji je bez završenih studija? Da li je onu lepu kuću vrednu nekoliko miliona i onaj nakit i druge beskorisne stvarčice koje je njegova žena nakupovala u Parizu platio svojim novcem kad tog novca nije ni bilo? Pašić, kome je bavlјenje politikom već bilo mnogo donelo, posle rata je postao jedan od najbogatijih lјudi u Kralјevini.
 
Ne, ti političari su iskoristili svoj položaj da bi se lično obogatili, ponekad i nimalo poštenim sredstvima. Time su pokazali da je njima politika samo sredstvo za brzo sticanje velikog novca.
 
Ne koriste, međutim, samo političari - ministri politiku da bi se obogatili, već i obični političari poslanici slede njihov primer. Među njima besni najsramnija korupcija, a odatle je zahvatila funkcionere koji zavise od političara. Mogao bih navesti desetine meni poznatih slučajeva podkuplјivanja poslanika, ministara i visokih funkcionera mitom čiji iznos prevazilazi milion. Često bi mi se to zgadilo i žalio sam vaš narod što mu je sudbina u takvim rukama.
 
Ponekad bi se javno mnjenje ipak uznemirilo videvši neke slučajeve najočiglednije korupcije. Tada bi vaši političari strančari osnovali skupštinske anketne komisije, koje nikada nisu dale veliki rezultat zato što vukovi ne jedu jedni druge. Razne političke stranke su se silno međusobno vređale radi vlastite reklame, ali su se dobro čuvale da ne zabrazde duboko pošto su dobro znale da korupcija nije apanaža jedne stranke nego svih. Vaši političari strančari su, dakle, mirno mogli i dalјe da se bogate na račun pojedinaca i države. I grabili su obema rukama. Zar je čudno što je taj loš primer i nekažnjavanje podmićivača i podmićenih snažno delovao na službenike svih nivoa? Ja tako ne mislim i sada mi je sasvim prirodno što industrijalac ili trgovac koji želi da vagon sa njegovom robom krene, mora da da pozamašno mito šefu stanice, što parničar koji želi da ubrza postupak mora da podmaže pisara i što onaj koji misli da dobije pasoš za putovanje u inostranstvo, ili stranac koji bi da dobije boravišnu dozvolu, mora da uvuče nekoliko novčanica među dokumenta koja predaje policiji. Jasno je da nimalo ne služi na čast vašoj zemlјi, ali ti potčinjeni službenici samo slede primer koji dobijaju odozgo. I tim lјudima bi se moglo još mnogo lakše oprostiti nego vašim političarima i drugima. Opravdanje im je mala plata, jer vi vrlo slabo plaćate potčinjene službenike, čak i one više. Nasuprot tome, poslanici vam imaju veoma dobre plate, a često primaju i penzije kao „bivši ministri". Oni nemaju opravdanja.
 
Tako su političari iskrvarili zemlјu. Svuda su mi vaši stariji lјudi pričali kako je u njihovo vreme poveriocu bila dovolјna samo reč onoga koji uzima novac u zajam i da čak nije tražio ni priznanicu jer je znao da datu reč svi poštuju. Danas često ni najpropisnije izdata priznanica danas nije dovolјna. Dužnik će ponekad pokušati da se izvuče i najnečasnijim sredstvima. Običaji profesionalnih političara prvo iskorenjuju vrline srpskog tla. A, na nesreću, političari su vam svemoćni. Politika se meša u sve i svuda upravlјa. Ukaže li se neko mesto u vlasti bilo ono važno ili osrednje, svejedno, o izboru ne odlučuju zasluge kandidata, već političke veze. Može on biti i najveći neznalica, najnečasniji čovek, ako je „štićenik" političara-strančara stranke na vlasti, pobediće i čoveka najkvalifikovanijeg i u stručnom i u moralnom pogledu. Kada se neki kandidat prijavi na konkurs za neko mesto u ministarstvu, ne pitaju ga: „Šta znaš? Šta si radio dosad? Šta si radio kada je otadžbina bila u opasnosti?" Nego, pitaju ga: „U kojoj si stranci? Koji poslanik te preporučuje?". Posledice ovakvog načina rada su pogubne za zemlјu. Funkcioneri su vam, po pravilu, najgoreg kvaliteta. Često nisu ni sposobni da obavlјaju posao koji se traži od mesta koje zauzimaju. Onaj koji me je zamenio na položaju koji sam ja stvorio i za koji se traži najozbilјnije znanje i iskustvo bio je čovek sa samo dva ili tri razreda gimnazije i podoficirskom školom. Kao mlad učenik, pokušao je da pohađa trgovačku školu, ali je izbačen posle mesec dana zbog potpune nesposobnosti. Ni dan-danas on pojma nema ni o najosnovnijim stvarima. Vaši političari-strančari su se, ipak, usudili da postave tog čoveka na to veoma odgovorno mesto pošto je bio kum jednog tadašnjeg moćnika i pošto je u novčaniku imao članske karte dveju političkih stranaka: radikalne i demokratske. Kao što nije ni moglo biti drukčije, stalno je činio pravosudne greške, osuđivao nevine, a oslobađao krive.
 
Naravno, vaši političari-strančari žele da među činovnicima imaju samo lјude iz svoje stranke. Činovnik mora da bude njihov birač, i zahvalјujući uticaju i moći kojom raspolaže, mora mu doneti i glasove potčinjenih. Nјegovo znanje, poštenje i prošlost nemaju nikakvu ulogu ako političar - poslanik ili ministar smatra da mu može biti od koristi. Posebno dobro poznajem vašu policiju jer sam, na svoju nesreću, neko vreme sarađivao s njom. U policiju su vam političari postavili lјude kažnjene zbog krađe i drugih zlodela. Vaši policajci su, posebno u južnoj Srbiji, krali od naroda i otimali novac. Prijavio sam to vašim vlastima, ali ti policajci - zločinci, koji su istovremeno bili i strančari, nisu kažnjeni, a mene su toliko izvređali da sam bio prinuđen da podnesem ostavku. Istina je da među vašim policajcima ima i čestitih lјudi, vrlo čestitih i kvalifikovanih, i od njih bi se mogla stvoriti veoma dobra i veoma poštena policija. Ti dobri policajci, međutim, nemaju nikakvog uticaja u vašem Ministarstvu unutrašnjih dela. Tamo gazduju partijci, često vrlo nepošteni. To je loše, i to vam unazađuje narod, koji, kao, uostalom i svuda, sledi primer onih gore.
 
Vaši političari, a većina ih nikada ništa nije učinila za vašu zemlјu, ne vole one koji imaju zasluga za vašu otadžbinu. Boje ih se jer su im oni živi prekor. Zbog toga nastoje da ih istisnu iz svega, i iz vojske i sa funkcionerskih položaja. Kad im se ukaže prilika, pokušavaju čak da ih srozaju u očima javnosti. Opasna je to igra.
 
Vaši političari se grčevito drže parlamentarnog sistema pošto im on, zastareo i truo, najbolјe služi ličnim ambicijama. Naravno, ako bi se danas primenio parlamentarizam kakav je bio zamišlјen pre vek i po, bilo bi to nešto drugo. Izvorni parlamentarizam je bilo narodno predstavništvo gde je poslanik zastupao volјu grupe birača, i to celu grupu, a ne samo one koji su mu dali glas. Bio je dužan da služi svima, a ne samo grupi sa posebnim interesima.
 
Da se razjasnimo. Poslanik je, dakle, čovek koga šalјu građani nekog kraja kao svog opunomoćenika da raspravlјa sa opunomoćenicima iz drugih krajeva zemlјe o sredstvima pogodnim da se zajednica učini srećnijom i, u okviru te zajednice, i područje koje zastupa. On je dobio ovlašćenje opštim glasanjem. Istina nisu za njega svi glasali, ali je imao većinu, što je odlučilo o njegovom izboru. Posle izbora, on je opunomoćenik svih birača svog kraja a, kao takav, mora da štiti interese svih, a ne samo onih koji su mu dali glasove. On sme da ima samo jednog šefa koji mu naređuje: taj šef mu je vlastita savest. Dužnost mu je da veoma ozbilјno proučava sva postavlјena pitanja i sva predložena rešenja. Kada mu je ponuđeno rešenje u skladu sa ubeđenjima, on treba da glasa za njega, a ako ga, s druge strane, njegovo ubeđenje osuđuje, treba da glasa protiv. Ako prihvata naloge drugih, on izdaje svoje punomoćje.
 
Da li se tako događa sada u svim parlamentima, posebno u vašem, a ti parlamenti, navodno, zaustavlјaju volјu celog jednog naroda? Ni najmanje. Već od početka savremenog parlamentarizma, poslanici su se grupisali prema svom poimanju dužnosti i potreba države. Te grupacije su obrazovale političke stranke koje nijedan ustav - a ustav je osnova država - ne poznaje. U početku su pristalice tih grupa ili političkih stranaka ulazile u njih jer su im se pogledi u vezi sa javnim životom zaista slagali sa pogledima ostalih članova grupacije. Ipak je, od samog početka, bilo i onih drugih koji su se vezivali za određenu stranku iz sebičnog računa. Парламентаризам је трајао и мењао се како је расла хомогенизација у државама, како су интереси укупног становништва постајали све више заједнички и како су се, тиме, програми различитих политичких група приближавали. Постао је ужасно себичан, па је сада одбрана властитих интереса преча од одбране интереса читаве државе. Парламентаризам је истовремено постао одскочна даска амбициозним људима који би да стигну до високих положаја. Пошто се не могу попети главним степеништем да би успели, користе помоћно и пролазе кроз кухињу, па у салон.
Сви парламентарци, или скоро сви, данас припадају политичким странкама, па су оне постале крајње моћне. Оне су, пре свега, завеле гвоздену дисциплину у своје чланство како би га добро држале у шакама. Ни један једини посланик, који припада некој странци, не сме да гласа онако како му налаже савест. Глас му одређује странка, а странка има у виду само једно: да се одржи на власти ако је има, или да до ње дође ако је нема. Ниједан министар не може да изврши неку реформу коју сматра неопходном ако му то не одобри странка. Странка има председника, који, често, има много више стварне власти од самог шефа државе. Будући да се програми многих странака а већина народа их не зна, данас приближавају једни другима толико да се разликују само по неким појединостима, борба између странака се израђа, а поврх свега, и у борбу личности (вођа). Вође су заштићене неком врстом извршног одбора и клуба у којем су сви посланици исте боје. Они на ове увек имају велики утицај, али те институције скривају пред земљом њихову личну власт. То су приватне творевине без одговорности, које уосталом, Устав и не познаје, оне налажу посланицима како да гласају и управљају радом министара. Ти клубови су прави „совјети" у земљи која, с правом, не жели да призна и следи Совјетску Републику, бившу Русију. Вође политичких странака су постали прави диктатори, али уместо једнога њихова земља их има колико има и политичких странака.
 
Posledica svega toga je da se o zakonima itd. ne raspravlјa i ne glasa u parlamentima sledeći potrebe država i nacija, već interese političkih stranaka. Nije potrebno ukazivati kakvu opasnost to predstavlјa. Po izvanrednom prirodnom bogatstvu, vitalnosti i snazi stanovništva a ne „inteligencije" - što je došlo do izražaju u dešavanjima u velikom ratu, Kralјevina SHS bi danas morala da bude, ako ne na čelu cele Evrope, bar na čelu zapadnog dela ovog kontinenta. Zbog borbi političkih stranaka sada je jedna od najslabijih.
 
Ako parlamentarizam nastavi ovako, a nastaviće, on velikim koracima juri u propast, a sa sobom će povući i države kojima bi trebalo da služi. Ako se proceni da ga treba zadržati, a ne zameniti nekom novom institucijom bolјe prilagođenom savremenim zahtevima, biće ga potrebno suštinski reformisati, a poslanicima vratiti prvobitnu dužnost: da budu samo glasnogovornici celokupnog stanovništva jedne oblasti čiji se najviši interesi stapaju sa interesima čitave nacionalne zajednice; da ne budu ni u čijoj drugoj službi već u službi sopstvene savesti.
 
Smatram, međutim, da je nemoguće obnoviti tako trulu ustanovu kakva je parlamentarizam. To je starac nagrižen boleštinama. Valјa ga zameniti nekom novom i čistom snagom iz onog zdravog dela nacije. Nadmetanje među narodima će biti sve strašnije kako se uvećava stanovništvo i ne dozvolјava samozavaravanje utopijama od kojih su se mnoge loše pokazale. Tako je propao i onaj „veliki princip opšteg prava glasa". Bila je to veoma lepa zamisao, ali je njegova primena pokazala da ono ne postoji i da ne može postojati. Pogledajte šta se dešava kod vas i kako se sprovode izbori. Ili kandidati plaćaju piće, dele novac i obećavaju brda i doline kada postanu poslanici, ili pak policija silom, hapšenjem i svim drugim oblicima zlostavlјanja nameće zvaničnog kandidata vladajuće stranke. I to se naziva „opštim pravom glasa"! Kakva sramota!
 
Tri četvrtine stanovništva traži samo mogućnost mirnog života i da ima ono najneophodnije za život. Nјih ni najmanje ne zanima politika i samo traže da se zemlјom dobro upravlјa. Svejedno im je da li će ta vlast biti diktatura ili bilo šta drugo pod uslovom da im se dopusti da mirno zarađuju za život. Ipak, stalo im je do zastave, koja simbolizuje jedinstvo zemlјe, a ta zastava kod vas jeste kralј. Oni ne traže ništa više, a gadi im se cigansko pogađanje vaših političara.
 
Danas-sutra ćete sigurno izbaciti sve svoje poslanike - strančare i parlament zameniti nečim prilagođenijim savremenom životu i manje korumpiranim. Život savremene države može da se uporedi sa životom velikog modernog industrijskog preduzeća. Da bi živela, savremena država mora da izvozi kako bi imala novca da kupuje od drugih ono što nema a što joj je neophodno. Stoga se mora organizovati kao i svako industrijsko preduzeće. Kao i ono, ona mora da ima direktore, a to su ministri, generalni direktor je njen šef države, a administrativni savet sada predstavlјa parlament, ali ga loše predstavlјa pošto su parlamentarci suviše brojni da bi mogli delotvorno da rade - iskustvo je, naime, pokazalo da se manje radi ako više lјudi učestvuje u nekom poslu.

Imaćemo, dakle, reduciran „upravni odbor", koji će zameniti pokojnu skupštinu, od, recimo, dvadeset pet članova. Vaši direktori, bivši ministri, biće stručnjaci u svojoj oblasti, baviće se samo njome i neće se mešati u stranačku politiku. Oni će biti prvi funkcioneri u svom resoru i, kao i u industriji, ako budu sposobni i ne učine nešto što pada pod udar zakona. Ministar saobraćaja će biti inžinjer železnice, ministar finansija bankar, polјoprivrede polјoprivredni stručnjak, a ne neki advokatić koji o tome nema pojma, ali je zato veliki strančar. Smanjićete broj ministarstava, koji je neverovatno uvećan kako bi se strančarima stvorili veliki prihodi i moćan položaj. Ova mera će odmah zaustaviti trku za portfelјima, što je sada glavna preokupacija vaših političara - strančara. Kada ministru direktoru bude potreban zakon da bi dobro upravlјao granom delatnosti zemlјe koja mu je poverena, on će izraditi predlog i predati ga „administrativnom savetu", koji možete nazvati kako hoćete: državni savet, senat itd. Ako predlog prihvati većina u savetu kralј će potpisati dekret o njegovoj primeni, a odgovarajući ministar će taj zakon primeniti. Ako neki delovi još ne budu dorađeni, savet će vratiti predlog dotičnom ministru da unese potrebne popravke. Ako se proceni da je potpuno neprimenlјiv ministar će uraditi drugi predlog. Međutim, ako odbor odbije neki zakon, to nikako neće biti razlog za smenjivanje ministra.
 
Pitate me ko će biti u tom savetu? Odgovoriću: najbolјe glave nacije koje su, istovremeno, pošteni rodolјubi. Taj savet treba da čine predstavnici svih delatnosti u zemlјi: selјak, radnik, gazda, industrijalac, zanatlija poslodavac, predstavnik slobodnih profesija, naučni radnik, bankar, trgovac, vojnik itd. Ako u međuvremenu ne počine nešto što pada pod udar zakona, ti lјudi će biti izabrani do starosne granice ako, iz ovog ili onog razloga, pre toga ne podnesu ostavku. One koji dosegnu starosnu granicu, umru ili podnesu ostavku zamenjuju drugi iz iste grane delatnosti. Na primer, umre „zanatlija" iz saveta. Predstavnici ili delegati zanatlija svakog sreza tada predlažu kandidata koji može da bude i često će biti jedan za više srezova. Članovi saveta će, vodeći računa o napomenama koje o predlogu istog kandidata da više srezova, pristupiti izboru jednog od predloženih kandidata glasanjem prostom većinom.
 
Takvim načinom predstavlјanja i biranja ubićete ono strašno zlo kakvo je za vašu zemlјu stranačka politika i strančarenje. No, još jednom kažem, pazite da taj savet nema više od dvadeset pet članova ako želite da on deluje, i to da deluje za čitavu zemlјu, a ne za interese nekih.
 
Znam da ćete, čitajući ovo što vam predlažem povikati: „Pa, ovo je antidemokratski, ovo je diktatura itd!" Jadni moji prijatelјi, zar zaista mislite da je sadašnji parlamentarizam demokratski? Mislite li da je diktatura partije demokratska? Zar mislite da je cilј većine parlamentaraca da što je moguće više stavi novca u svoj džep i u džep svojih saučesnika demokratski? Ako ste iskreni prema sebi, vi dobro osećate da se reč „demokratija" izuzetno zloupotreblјava. Istinska demokratija jeste da svaki građanin slobodno može da razvija svoju delatnost, pod uslovom da ona ne šteti zajednici, i da tako zarađuje dovolјno za dostojanstven život. Kazao sam „slobodno" i molim vas da ne brkate kako se to danas obično čini, slobodu i raspuštenost. I sloboda ima granice, pa kad se one pređu, zapada se u raspuštenost, koja je u bliskoj srodnosti sa anarhijom. Takvu istinsku demokratiju će sigurno mnogo bolјe obezbeđivati savet od dvadeset pet najmudrijih lјudi nacije, nego Skupština koju je napunilo tri stotine nekih ludaka, skorojevića, mutivoda, sebičnjaka i podmićivača, za koje je početak i kraj demokratije u njihovoj ličnosti.
 
Među vašim političarima koje sam upoznao bilo je lјudi koji su mogli da budu veliki državnici da su zaista bili rodolјubi bez računa, predani opštem dobru i hrabrosti. Najbolјi primer za to je Nikola Pašić. Taj čovek je, javno priznajem, mnogo učinio za vašu zemlјu. Sigurno je jedan od onih vaših državnika koji su najviše učinili. Međutim, on je to učinio zato što su mu se lični interesi poklapali sa interesima zemlјe. Da su mu interesi bili suprotni, on bi svoju veliku inteligenciju - u velikom delu satkanu od lukavstva i spontane intuicije - koristio protiv vas. Pogledajte, sin običnih i siromašnih selјaka ostavlјa jedno od najvećih bogatstava u ovoj zemlјi. Pašić je tokom celog života bio samo političar. Borba za neku ideju, ideal, košta. Znam nešto o tome. Braneći vas svuda i na svakom mestu koštalo me je svega što sam imao: bogatstva, položaja, budućnosti. Reći ćete mi da je žena Pašiću donela lep miraz. Šta je, međutim, taj miraz u poređenju sa onim što je on ostavio posle smrti? Slamčica i ništa više. Da je Pašić zaista bio veliki i pošten čovek kako bi neki hteli da ga predstave posle njega bi našli samo ženin miraz, a bilo bi čudno da i on bude potpun jer su Pašić i, pogotovo, njegovi živeli na visokoj nozi, a dugovi sina, koje je otac plaćao, sigurno su nadmašili miraz gospođe Pašić. Uz to zaista veliki čovek se gnuša druženja sa pokvarenjacima. On u svom okruženju traži lјude koji su mu moralno slični, znači poštene i nesebične lјude poput sebe. A Pašićevo okruženje?! Ljudi siromašna duha, ali korumpirani. Profiteri i mutivode kojim je dozvolјavao da se bogate pod uslovom da služe njegovim interesima. Pa ona neverovatna Pašićeva slabost prema nedostojnom sinu. Za vreme rata Pašić ga je, a već je znao za izopačenost svog potomka, sklonio pod izgovorom nepostojeće bolesti. Čovek koji je na položaju političkog vođe jedne države u ratu morao je održati sinu sledeće slovo: „Ti si mi sin jedinac. Mesto ti je među onima koji prsima brane zemlјu koja mi je poverila svoje interese. Kažeš da si bolestan. Nije važno, čak i da si na samrti, moraš da budeš među branitelјima otadžbine. Idi i izvrši svoju dužnost! Ako to ne učiniš odričem te se i nikada te više neću videti!? Međutim, umesto da mu održi to slovo, Nikola Pašić je dopustio sinu da banči po Parizu i da na Krfu svojom raskošnom limuzinom pregazi srpske junake koji su se izbavili iz neprijatelјskih planina Albanije. Pašić je bio realista i mislio je da su svi lјudi kao on. Tako, kada mu je jedan zajednički prijatelј prigovorio što je loše postupio prema meni, odgovorio mu je: „Pa, šta hoće taj čovek? Tri puta sam mu nudio novac, a on je odbio?" U tom odgovoru se sadrži sav mentalitet tog državnika koji mi je 1917. godine rekao: „Ne možete da nas napustite, potrebni ste nam. Znam da je to za vas ogromna žrtva. Žrtvujte sve! Nećete zažaliti. Posle rata ništa nećemo moći da vam odbijemo." A kada su me intrige i prlјavštine zabušanata iz Ministarstva unutrašnjih dela (i to mene koji sam sve svoje poklonio vašoj zemlјi) prinudile da podnesem ostavku i tako izgubim skromnu platu, isti taj Pašić je odbio da me primi.
 
Pašić je poslužio kao primer vašim današnjim političarima - strančarima. Oni su se oblikovali prema njemu. Stvorio je te bezobzirne političare, profitere koji državu često smatraju kravom muzarom čijim se mlekom hrane. Lično je on uspostavio taj sistem zasnovan na nezahvalnosti koji je toliko zla naneo i nanosi vašoj zemlјi. Vaši državnici više zaista ne znaju za zahvalnost, jednu od najvećih vrlina svakog naroda. Evo, u ovo vreme (1928.), vi tako reći više nemate prijatelјa u svetu. Imali ste ih mnogo, i to najuticajnijih, tokom rata, posebno u početku. Međutim, vaše Ministarstvo spolјnih poslova, vaša „žuta kuća", čija je briga bila da neguje prijatelјstva, samo bi ćušilo te prijatelјe nogom čim bi pomislilo da mu više nisu potrebni. To je dovelo do toga da ti lјudi prvo izgube zanimanje za Kralјevinu SHS, a onda se, privučeni njihovom predusretlјivošću, okrenu vašim neprijatelјima. Da ste u vreme nedavnih poteškoća sa Italijom još imali njihovu naklonost, Italijani se nikada ne bi usudili da urade ono što su uradili.
 
Vaši političari - strančari su učinili, ako se ovo nastavi kao sada, da ponovo izgubite zemlјu stare srpske kulture, Makedoniju ili kako se to danas kaže, Južnu Srbiju, koju ste povratili žrtvovanjem najbolјih sinova otadžbine. Kada je srpska vojska (i to samo vojska) oslobodila tu kolevku Srbije, našla je tamo zemlјu u kojoj je skoro svaki kamen zaista bio pun sećanja na nekadašnju srpsku veličinu, ali je tamo zatekla i stanovništvo koje je zbog pretrplјenog dugovekovnog ugnjetavanja postalo nacionalno bezlično. To stanovništvo je tražilo samo jedno: da najzad slobodno i u potpunoj sigurnosti zarađuje hleb. Nacija koja bi joj učinila to dobročinstvo za deset godina bi ga asimilovala, pa makar bila i kineska. Na svu sreću oslobodila su ga braća. Vojska je izvršila zadatak u potpunosti. Ostalo je sada na vladi, političarima i poslanicima da izvrše svoj zadatak i da renacionalizuju tu ponovo nađenu braću koja su zaboravila svoju nacionalnost. U čemu se sastojao taj zadatak? Naprosto, u sledećem: da mudrim upravlјanjem, koje bi vršili najbolјi činovnici, pokažu da je stanovnicima Južne Srbije prednost što su ponovo sa svojom braćom, da te iste stanovnike navedu da ponovo zavole pronađenu otadžbinu otkrivajući im sve ono što je lepo i objedinjavajuće u toj zajedničkoj otadžbini.
 
Šta su, međutim, uradili, vaši političari? Upravo suprotno. Poslali su u Južnu Srbiju sve ono najgore među činovnicima, bezobraznike i lopove. Povrh svega, oni nisu ni pokušali da od Makedonaca načine Srbe ili Jugoslovene, kako se sada kaže, već su od njih hteli da stvore pristalice političkih stranaka. Lepili su na leđa tih lјudi, koji su tražili samo mir, etikete radikala, demokrata itd. i u tu zemlјu, koja im je morala da bude sveta, preneli svoje odvratne stranačke borbe. Nije im bilo mnogo važno da li su ti novi članovi iskreni i da li je njihovo stupanje u stranku samo ujdurma nacionalnog neprijatelјa. Bile su im potrebne njihove „kuglice". Makedonci su lјudi kao i drugi i sigurno su pametni kao i lјudi iz Stare Srbije. Oni su zato shvatili igru vaših političara, vrlo prlјavu igru, pa se u njima začeo veliki prezir prema vama. U svakom značajnijem kraju Južne Srbije vaši partijci su, umesto da okuplјaju to stanovništvo oko nacionalne zastave u nekom „narodnom domu", podigli najlepše zgrade „radikalskog" i „demokratskog kluba", pa tako uneli i u tu zemlјu još veću neslogu. Treba li se onda čuditi što lјudi iz Južne Srbije nisu naučili da vole tu zemlјu koja je bila njihova i koja je ponovo morala da bude njihova? Ne treba, zar ne? I zaista, većina Makedonaca vas ne voli i ne može da vas voli. Bili su, istina, blizu toga 1918. godine, pošto su iskusili bugarsku vlast za vreme okupacije. Vaši političari su, međutim, sve pokvarili. Pošto nisu našli kod Srba ono što su želeli, sada mnogi Makedonci to traže na drugom mestu, bugarska propaganda je vešto isturila parolu o autonomiji Makedonije, zavela ih tom idejom, pa bi hteli da je ostvare. Pošto je vreme učinilo svoje i donelo zaborav, neki i sada veruju da im jedino Bugarska može doneti miran i spokojan život za kojim su žudeli tolike godine. Zbog toga delovanje bugarskih komita ne nalazi samo naklonost kod mnogih, veći pomoć, što omogućava Protogerovovim razbojnicima da i sada uspešno dejstvuju u toj zemlјi.
 
Nisu vam tako političari-strančari samo otuđili naklonost braće iz Južne Srbije nego su omogućili da se ponovo otvori makedonsko pitanje na međunarodnom planu. Kao što dobro znate, tako su bugarska propaganda, ali i vama suprotstavlјeni interesi, stekli simpatije za bugarsku Makedoniju u mnogim velikim zemlјama: u Engleskoj, pogotovo u Americi, ali donekle i u Francuskoj. Buknuli su balkanski ratovi, pa, još žešće, svetski rat, u kojem je Bugarska u taboru neprijatelјskom, saveznicima Antante. Posle pobede Nejski mir ponovo dodelјuje Južnu Srbiju Srbiji jer saveznici, iz pristojnosti, nisu mogli da postupe drugačije. Prihvata se, dakle, da makedonsko pitanje više ne postoji, ali uz obećanje da će se pratiti razvoj situacije i da će prvom prilikom to ponovo doći na dnevni red. Da vam je vlada postupala kako treba i da je u potpunosti asimilovala to stanovništvo tako da delovanje spolјa ne bi više delovalo na njega, deset godina posle rata želјena prilika za intervencijom bila bi konačno izgublјena. Međutim, kako sam to već pokazao, vaši stranački političari su sprečili tu asimilaciju, pa vam bugarofili iz Engleske, Amerike i drugih zemalјa kažu: „Tokom ovih deset godina ste pokazali da ste nesposobni da asimilujete makedonski živalј, za koji tvrdite da je vaš. Time ste dokazali da to nije istina i da on nije vaš. Vratite tu zemlјu onima koji su Makedoncima prava braća, vratite ih Bugarima." Vaši političari su tako ponovo opasno otvorili makedonsko pitanje, pa ćete, možda, zahvalјujući njima biti prinuđeni da se još jednom borite za Južnu Srbiju, a Bog zna da li biste pobedonosno mogli da izdržite taj novi udar budući da su vam ti isti političari otuđili prijatelјe. Evo još jedne pojedinosti vrlo svojstvene vašim političarima - stančarima, koju, uostalom, obično srećemo kod lјudi uzdignutih na položaj koji im ne pripada. Kada stignu do ministarskog položaja, vaši političari postaju toliko oholi da je to skoro smešno. Merilo da je neko pravi državnik jeste da on nikada ne propušta da bude pristojan prema svima. Elem, kad postanu ministri, naklonošću svog kluba ili sovjeta, vaši političari - strančari smatraju da ne moraju da budu pristojni ni prema kome osim prema onima koji imaju mnogo novca. Oni ostavlјaju najzaslužnije lјude da satima čekaju u predsoblјu i često ih posredstvom šefova kabineta otpravlјaju pod izgovorom da su pretrpani poslom. Istaknuti stranci, čije bi prijatelјstvo bilo vrlo korisno vašoj zemlјi koji su se pomučili da posete vaše rukovodioce, često nisu bili ni primlјeni, pa su zbog toga poneli u svoju zemlјu loše mišlјenje o vašim lјudima i to mišlјenje nisu skrivali. Mnogi vaši diplomatski neuspesi posledica su nelјubaznosti i onoga „baš me briga" rukovodilaca iz „Žute kuće". Činovnici, naravno, oponašaju rukovodioce i sasvim zaboravlјaju da su oni tu radi naroda a ne narod radi njih. Skoro svuda po javnim službama vlada taj neprijatni duh po ugledu na visoke rukovodioce, ministre, i to još naglašeniji. Bilo to pošta, policija ili onaj famozni „Biro za štampu" Ministarstva spolјnih poslova - gde bi vanredna lјubaznost morala da bude strogo obavezna - svuda lјudi nailaze samo na činovnike koji smatraju da je pristojno i predusretlјivo ponašanje sa lјudima ponižavajuće.
 
Eto, dragi moji srpski prijatelјi, to je mala skica vaših političara kakve sam ih ja video od kako sam u vašoj zemlјi. Ona nije potpuna, daleko od toga, ali ovo što sam rekao je dovolјno da shvatite ostalo. Uz „inteligenciju", i političari su uzrok što vam je država u nimalo zadovolјavajućem stanju. Nјihov primer deluje na narod. Stari, poštovani i čestiti običaji se sve više gube i ustupaju mesto pobesnelom samolјublјu, razuzdanom snobizmu i sve većem nemoralu. Krajnje je vreme da se tome stane ukraj i da se pomete to đubre koje najpre ponižava vaš narod da bi ga zatim i uništilo. Ne dozvolјavajte više da vam političari - strančari smatraju otadžbinu kravom oko koje se cenjkaju poput cigana. Izbacite sve te profitere i interese svoje zemlјe poverite najmudrijim, najpoštenijim i državi najodanijim lјudima iz vaše nacije.
 
Najzad, moraću da vam govorim i o onima koje je rđav primer vaše „inteligencije" i političara -strančara najžešće zarazio. Moraću da vam govorim i o omladini.
 
Pričali su mi, a u to su me uverile i činjenice koje je istorija potvrdila, da je vaša omladina pre velikog rata bila veoma rodolјubiva. I tada se rado uklјučivala u borbe političkih stranaka, ali je to bilo mnogo manje radi stvaranja neke materijalne koristi nego iz želјe za borbom i mladalačke ratobornosti, kod nekih čak i iskrenog ubeđenja. Ondašnjoj omladini je, ipak, otadžbina bila iznad svega, pa, kada bi se našla u opasnosti prekinula bi sve rasprave i sjedinjena pridružila se braniocima zemlјe. Upravo su kod te omladine naišle na najdublјi odjek one plemenite, ali u to vreme još, izgleda, neostvarlјive ideje. Zato se i ideja o ujedinjenju sve braće u jednu slobodnu zemlјu naročito negovala među mladima. Ideja o oslobođenju Južne Srbije od turskog jarma toliko je oduševila omladinu da su mladi selјaci, studenti, zanatlije itd. stupali u redove da junački ginu od stostruko jačih turskih snaga. A kada je u jesen 1912. odjeknulo zvono na uzbunu i pozvalo naciju u krstaški rat protiv starog ugnjetača, nije bilo mladića sposobnog za pušku koji se nije odazvao pozivu. Iako je smrt strašno kosila njene redove omladina je bila presrećna jer je nazirala oslobođenje Makedonije. Nije imala vremena da se odmori posle te pobede. Poslednjih dana jula 1914. Austro-ugarska je napala njenu zemlјu, a iz toga je proizašao svetski rat, najstrašniji rat ikada viđen na Zemlјi, koji je trajao četiri duge godine, tokom kojih je Srbija doživela sve i najveću slavu, i najveće patnje. Suvišno je navoditi pojedinosti, znate ih. Bio sam verni pratilac vaše vojske sve vreme srpskog stradanja i video sam kako vaša tadašnja omladina umire. Oh, kako je ona znala da mre! Možda su me to njeno skoro mistično oduševlјenje, njena bezgranična odanost i skoro božansko umiranje najviše vezali za vašu zemlјu. Mislio sam i još i danas mislim, kad vidim koliko je današnja omladina drugačija od one prethodne, da je nacija koja je mogla da stvori toliko junaka nacija koja ne može da propadne. Jedino me ta pomisao i to sećanje ohrabre kada sam na ivici da izgubim nadu u vašu otadžbinu gledajući one političare profitere i vašu „savremenu" omladinu.
 
Baš je savremena vaša omladina kada se šeta „korzoom" glavnog grada ili kada se, poput crnca u delirijumu, trese i uvija u plesnim dvoranama, kada su vam mladići u odelima po poslednjoj modi, očiju skrivenih iza naočara po američki širokog ruba, a devojke, našminkane i namačkarene, u halјinama koje su skuplјe što manje tkanine iziskuju, pokušavaju da održe ravnotežu na previsokim štapićima koje im zamenjuju potpetice na cipelama. Trotoar i čitava ulica pripada mladima i oni bez ikakvog stida guraju starog gospodina koji je, možda, mnogo učinio za njihovu zemlјu, siromaha koji nije umeo da izvuče korist kao drugi i koji žuri, žuri na posao kako bi mogao da donese nešto hrane gladnoj deci, ili invalida koji je žrtvovao nogu kako bi oni slobodno mogli da uživaju u životu. Oni preziru te „glupake" koji nisu umeli da izbegnu rat i koji, čak, nisu umeli da izvuku korist iz pobede. Oni žele da „žive svoj život", ali ne žele da se žrtvuju za druge. Šta im znači budućnost zemlјe kad oni više neće biti tu?!
 
Opasan vetar vam zahvata omladinu i gasi onaj pročišćavajući rodolјubivi plamen. Za većinu vaše sadašnje omladine rodolјublјe se sastoji od neke vrste zavisti pune mržnje. Zavide zemlјama koje su bogatije ili moćnije od njihove i tom ponižavajućem osećanju nakaradno daju ono lepo ime rodolјublјe. Istinsko rodolјublјe, međutim, kod nje nema ni odjeka. Odavati počast izginulima, sećati se njihovog žrtvovanja i truditi se da im budeš sličan, pa koji bi savremeni mladić ili devojka bio toliko glup da to učini? Onda više ne bi mogli da misle na sebe, morali bi da priznaju da nemaju nikakvih zasluga, a da ih stariji imaju mnogo. Taman posla, nije savremeni mladić tražio da dođe na ovaj svet. Stvoren je volјom i radi zadovolјstva starijih, a životom mora da plaća tu volјu i to zadovolјstvo. Ništa im on ne duguje, već su oni koji su ga doneli na ovu zemlјu dužni da mu obezbede sredstva za život bez mnogo briga. Drugim rečima, savremeni mladić smatra da nije njegovo da obezbeđuje život državi, nego da je država dužna da njemu pribavi sve kako bi on mogao da vodi što je moguće prijatniji život. Za njega je država prava krava muzara.
 
Otuda i ona jurnjava mladih za funkcijama. Svi bi da budu činovnici, i mladići i devojke. Vidite, mladi oba pola jako dobro znaju da sada u vašoj zemlјi nije potrebno nikakvo znanje ili sposobnost da bi neko postao činovnik, potrebno je samo da ga pogura neki poslanik, ministar ili uticajni političar-strančar. Za sve su činovnici kadrovi njihove biračke vojske i svejedno im je da li oni valјano obavlјaju posao za koji ih plaća država. Nјima je stalo da oni rade kao njihovi izborni agenti. Međutim, broj činovničkih mesta se do krajnosti uvećao. Prirodno, pošto je opterećenje države postalo preveliko, ona daje činovnicima smešno male plate, nedovolјne za život, koji je postao vrlo skup. Onda činovnici pokušavaju da to nadoknade stvaranjem onog ponižavajućeg običaja podmićivanja, ako već ne mogu da direktno uzimaju iz kase koju im je država poverila. A političari koji su se pobrinuli za ta mesta dopuštaju da se to čini, jer su kupili izbornog agenta - činovnika tom dozvolom da pribavlјa novac svim sredstvima. Možda mislite da preterujem. Hajde, onda, pošalјite vagon iz neke železničke stanice a da ne platite veliku napojnicu.
 
Skoro svuda će vaš vagon čekati nedelјama dok ne krene, a za to vreme ćete gubiti interes na novac uložen u robu koja treba da se isporuči. Pokušajte da ugovorite neku koncesiju u vašem Ministarstvu šuma i rudnika. Možete da dajete i po državu najpovolјnije ponude, od posla ništa neće biti ako ne razdelite zamašne čekove visokim činovnicima, a napojnice nižim. Sve sam ja to video i veoma mi je žao što moram da primetim da su taj običaj, veoma štetan i po državu i po pojedince, koristile čak i ličnosti koje sam smatrao poštenim, ali je i njih zarazila sredina.
 
Vaša omladina koja trči za činovničkom službom dobro zna da joj plata neće biti sjajna, ali računa da će to nadoknaditi mitom i drugim sitnim radnjama. Uz to, opa kani da živi bezbrižno sa što je moguće manje rada. Čak joj ni na pamet ne pada da je u dobro uređenoj državi svaki činovnik mala karika u lancu koji pokreće točak države i da svaka karika mora pratiti to krstanje kako bi taj točak proizveo maksimum korisnog rada.
 
Ovo se mora reći. Sve ste učinili da biste svoju omladinu doveli do tačke na kojoj je danas. Po prirodnim bogatstvima vaša zemlјa je bila predodređena da bude prevashodno polјoprivredna. Umesto da usmerite omladinu na racionalno obrađivanje zemlјe tako što ćete joj pružiti dobro osnovno školovanje, pa odlično polјoprivredno - tehničko obrazovanje, zasenili ste je slavom visokih naučnih studija, nezavisnosti - na papiru - i zaradama u takozvanim slobodnim zanimanjima. Umesto da ste u svakom selu podigli osnovnu školu i da ste je stalno usavršavali, umesto specijalnih škola za polјoprivrednike i zanatlije, u svakom gradiću ste osnovali „gimnazije", a univerzitete i fakultete u Beogradu, Skoplјu, Subotici i Ljublјani. Štaviše, da biste ohrabrili mlade da napuštaju selo, uveli ste besplatno srednje i univerzitetsko obrazovanje. A zemlјe stare kulture i zaista najdemokratskije zemlјe, poput Švajcarske, imaju besplatno osnovno obrazovanje, ali se više školovanje plaća. Znaju one zašto to čine: ne žele da liše državu najzdravijeg elementa, polјoprivrednika i zanatlija. Vi preterujete u tom demagoškom poletu. Opet u cilјu stranačke političke propagande, ustanovili ste brojne stipendije kako vam student na univerzitetu ne bi plaćao školovanje, kao što se to, uostalom, svuda čini, već ga za to i plaćate. Uspeli ste da sve više praznite sela i privlačite na univerzitet hilјade i hilјade mladih oba pola, koji neće biti ništa drugo do naučni proletarijat pošto za to nemaju istinske sklonosti, a pronašli bi sebe na selu, kojem već nedostaje radna snaga, ako bi se planski pristupilo obrađivanju. Stvorili ste mnoštvo rđavih činovnika koji će štetiti državi jer će loše raditi i uvek će biti nezadovolјni.
 
Dopustili ste, zatim, da se na vašim univerzitetima stvore čudnovati običaji i navike. Nije zadatak univerziteta da profesori deklamuju lekcije, koje će student naučiti napamet. Student može da nađe u knjigama sve gradivo koje se predaje na univerzitetu. Vrednost univerzitetske nastave jeste u profesorovom načinu posmatranja i njegovom ličnom uticaju na duhovno izgrađivanje studenta. Kako kod vas može da se govori o ličnom uticaju profesora na studente kada on, kao što je slučaj na Beogradskom univerzitetu, posredstvom vratara prodaje svoja umnožena skraćena predavanja, koja studenti, ne dolazeći na časove, za ispite uče napamet? Mnogi vaši studenti nisu prisustvovali ni jednom jedinom predavanju na univerzitetu. Jednostavno, samo su se upisali i kupili ili pozajmili od nekoga umnožen kratki pregled predavanja koja su morali da prate. Izdajući se za studente i uživajući sve pogodnosti tog statusa, oni zauzimaju mesta u administraciji, bankama itd. Kada procene da je pogodan trenutak, napamet nauče kratke preglede predavanja, izlaze na ispite i dobijaju „univerzitetsku" diplomu. Tako ste u očima svih onih koji znaju kako se postaje „diplomac" na vašim univerzitetima srozali njihov ugled. Vaša diploma postaje samo parče papira koja omogućava njegovom vlasniku da postane loš činovnik. Često sam bivao zapanjen neznanjem „profesora" koji su izašli sa vašeg univerziteta, posebno profesora prirodnih nauka. Naravno, vaši studenti medicine ne mogu na taj način da studiraju. Prinuđeni su da idu u sale za disekciju i na klinike. Uostalom, imate izvrsnih lekara Srba koji bi bili u stanju da obrazuju dobre učenike. Međutim, kao i u ostaloj univerzitetskoj nastavi, ne šalјete im dobar studentski materijal, a sa slabim materijalom ni najbolјi profesor ne može da obavi dobar posao. Bez ikakvog odabiranja prenatrpavate slušaonice. Reklo bi se i da sa pogubnim uživanjem gurate žene na visoke studije. Potpuno zaboravlјate da je žena po prirodi, stvorena za drugačiju sudbinu od muškarca. Žena je u nečemu superiornija od muškarca, a muškarac u nečemu superiorniji od žene. Iskustvo dugo, sada, već skoro pola veka, pokazalo je da je žena, uz vrlo retke izuzetke, dala samo osrednje rezultate u nauci. Navedite mi osim gospođe Kiri, koja je dobro iskoristila delo svoga muža, jednu jedinu ženu koja je ostvarila nešto veliko u prirodnim naukama, medicini, književnosti itd. Nećete pronaći nijednu. Zašto, onda, gurate svoje devojke na univerzitetske studije? Zar ne mislite da one na njima gube ženstvenost i da postaju nesposobne da stvaraju i vode porodicu, što je suštinska svrha žene?
 
Pogledajte samo kako neuredno živi većina vaših studentkinja na univerzitetu. Potražite u bolnici statističke podatke o sifilističarkama, pobačajima i abortusima devojaka koje ste poslali na univerzitet. Prestravićete se. Prošetajte za lepa vremena Košutnjakom i prebrojte parove studenata i studentkinja koji tamo, bez ikakvog ustručavanja vode lјubav. I sa takvim ženama vi biste da obnovite zemlјu iskrvavlјenu ratovima i takvim ženama biste poverili decu na vaspitavanje?
 
Univerzitet je najviša obrazovna ustanova u nekoj zemlјi. Kao takva ona treba da bude primer a disciplina na njoj najstrožija. Prvo se univerzitet mora povinovati neophodnim zahtevima za dobro funkcionisanje države. A šta ste vi uradili? Dopustili ste univerzitetu sve slobode. Pozivajući se na „autonomiju univerziteta", vaši studenti sebi dopuštaju ono što kod drugih neće trpeti. Vode stranačku politiku, žele da nameću zemlјi svoju volјu, a još obrisati nos čestito ne znaju, organizuju štrajkove, čak i prave male bune i sl., a vi to lepo dopuštate i tu neobuzdanu omladinu ne kažnjavate dobrim prutom po stražnjici. Zar ne uviđate da tako dajete loš primer mladima, građanima, selјacima i radnicima? Nјima će neminovno pasti na pamet da je i njima dozvolјeno ono što je dozvolјeno onima koji su određeni da budu buduća elita zemlјe, i tako gajite nedisciplinovanu, sebičnu omladinu koja ne haje za potrebe države.
 
Vaši univerzitetski profesori ne čine ništa da bi promenili to, po zemlјu, kobno stanje. Opet ste vi krivi, moji srpski prijatelјi, što su oni koje ste izabrali da vam vaspitavaju studentsku omladinu tako nezainteresovani. U stvari, vi ne postavlјate na ta počasna mesta u obrazovanju svoje najbolјe snage, već i tu veliku ulogu ima stranačka politika, „kumstvo", pojedinačni interesi nekih trenutnih moćnika. Istina je da na univerzitetu imate lјude velike vrednosti, ali su velika većina mediokriteti koji su na ta mesta stigli zahvalјujući stranačkoj politici ili njenoj podršci. Nјih, naravno, nimalo ne zanima moralna, pa čak ni naučna vrednost učenika. Oni sastavlјaju i umnožavaju svoja predavanja, krčme ih i vode stranačku politiku kako bi, na taj način, zaradili što više novaca. I sami ste ih naterali da krenu tim putem pošto ih plaćate tako malo da im je gotovo nemoguće da žive samo od profesorske plate ako imaju porodicu. Velika većina vaših univerzitetskih profesora nisu izabrali taj poziv podstaknuti zanimanjem za tu nauku, već da bi postali poslanici, kasnije ministri, ili, ako su lekari ili advokati, da bi mogli, kao „profesori", ispostavlјati preterano visoke račune privatnoj klijenteli.. Oni ubijaju ono, za svaki napredak, toliko potrebno nadmetanje. Uopšte se ne bave duhovnim potrebama svojih učenika. Nјihovom krivicom univerzitet vam je postao apatriotski. Dopustili ste tako da umre duh vaše omladine. Dozvolili ste da se ona ugleda na sve one vaše skorojeviće, zabušante, zelenaše, ratne bogataše, sumnjive političare, zatrovane žudnjom za novcem. Vaša omladina je njihova žrtva. Obrazovana je po uzoru na njih. Dužnost vam je bila da je sačuvate od tog uzora, a vi to niste učinili. Pripazite da vas taj nemar jednog dana preskupo ne košta. Može vas koštati i zemlјe jer ova omladina se neće žrtvovati na oltaru otadžbine kad zazvoni na uzbunu, (a zazvoniće jednog dana) kao ona omladina koja je vodila oslobodilačke ratove. Današnja omladina će vam odlučno reći da nipošto ne želi da gine jer joj to ništa ne donosi. Zna ona iz iskustva, gledala je to svojim očima, i kako oni koji su se žrtvovali, kod vas, u vašoj modernoj Srbiji, dobijaju samo nogom pozadi.
 
Zaklјučak
 
Otvoreno sam vam rekao šta sam video kod vas i šta je opasno po budućnost vaše zemlјe. Nisam sve rekao, samo sam vam ukazao na ono najštetnije. Verujte mi da me je to često zabolelo i da sam tu opasnost možda više osetio nego vi. Zašto? Naprosto zato, što možda s više idealizma nego vi volim vašu zemlјu, od koje ne očekujem ništa, i jer sam joj žrtvovao sve ono što čovek može da žrtvuje. A znate dobro, što se čovek više žrtvuje za nekoga ili nešto, to mu je privrženiji. S pravom ili ne, mislim da sam i ja zaslužan, makar i u najmanjoj mogućoj meri što je vaša nacija uspela da dosegne i ostvari san predaka: da se oslobodi okupacije. U presudnim trenucima sam jemčio za vas. Ne bih želeo da mi neko kaže da sam to činio za naciju koja to ne zaslužuje.
 
Da mi se ne bi moglo zameriti zbog svega, požurite da ponovno steknete svoje istinske vrline i odstranite s vašeg tela ružne mladeže na koje sam vam ukazao na ovim stranicama, koje ćete čitati tek posle moje smrti. Vi to možete da učinite. Telo vam je zdravo, samo ga prlјa površinska kožna bolest. Trlјajte, snažno trlјajte svoje telo i skinite tu ružnu prlјavštinu koja ga nagrđuje i pogani.
 
Nemojte dozvoliti da vaša lepa duša propadne u tom đubretu koje se, na njoj nataložilo naročito posle rata. Nacija koja je, poput vaše, odolela vekovnom ropstvu, koja se povukla preko Albanije i koja je, izgnana iz svoje zemlјe, (ali ne i poražena), uspela da se vrati na svoja ognjišta kao pobednik, ne dopušta da je podjarmi šaka sebičnih i podmitlјivih političara, gnusnih šićardžija, prezira dostojnih zabušanata i zločinskih profitera i zelenaša.
 
Uprkos svemu ja verujem u budućnost vašeg naroda. Duh Kosova, Karađorđa, Kumanova i Kajmakčalana ponovo će se probuditi. Mora se, međutim, brzo probuditi, jer bez njega ćete možda ponovo doživeti vreme robovanja koje ni u čemu neće zaostajati za onim pretrplјenim koje su vaši stari pobedili žrtvovanjem i junaštvom. Sudbina vam je u vlastitim rukama: blistava budućnost ili ponovo ropstvo!
 
Beograd, 1. juna 1928. god. R. A. Rajs